Finsku politiku bezbednosti karakteriše geografsko i istorijsko iskustvo. S obzirom na dva rata sa Sovjetskim Savezom odnosi Helsinkija i Moskve bili su opterećeni istorijom, ali se smatralo da je Pariski mirovni sporazum iz 1947. godine, kao i Sporazum o prijateljstvu, saradnji i međusobnoj pomoći zaključen sa SSSR-om 1948. godine bio dobar temelj za prekretnicu u odnosima dve zemlje.
Finska je sve do 1952. plaćala ratne reparacije Sovjetskom Savezu, a poslednja restrikcija na finski suverenitet uklonjena je povratkom Porkala 1956. godine, glavne oblasti koja je iznajmljena SSSR-u u okviru Mirovnog sporazuma.
Finsko-sovjetski sporazum iz 1948. ne predstavlja vojni savez između te dve zemlje, Sporazum obavezuje Finsku kao suverenu državu da brani svim raspoloživim snagama svoj teritorijalni integritet od bilo kojeg napada. Mogućnost sovjetske vojne pomoći dolazi u obzir tek kasnije. Pa čak i tada, moguća sovjetska vojna pomoć ograničena je samo na finsku teritoriju i ne može se davati automatski. Kao sporazum o reosiguranju, sporazum iz 1948. je kombinacija trajnih finskih i sovjetskih bezbednosnih interesa sa jasno definisanim okolnostima. Svest o tome da Finska ne može rešiti, ili rešavati, svoje bezbednosne probleme tako što će tražiti zaštitu jedne velike sile protiv druge, ističe u prvi plan finsku politiku držanja po strani kada su u pitanju suprotni interesi između velikih sila i održavanja dobrih odnosa sa svim državama. Takva neutralna politika bila je glavno oruđe Finske za ostvarenje njenih nacionalnih interesa.
Činjenica jeste da u Finskoj ne postoje nikakvi strateški ciljevi koji bi mogli da budu neki značajniji razlog za napad. Zapravo, političko-vojni značaj Finske zavisi od toga u kojem obimu će moći da se koristi finska teritorija da bi se dospelo do strateških ciljeva u blizini finske teritorije. Raspadom Sovjetskog Saveza značaj finske teritorije za NATO naglo je porastao, oblast Sankt Peterburga blizu je finsko-ruske granice, Finska može da nadgleda pomorski saobraćaj iz Rusije ka oblasti Kalinjingrada. I sever Finske, Laponija, odnosno oblast Severnog mora, sada je posle raspada SSSR-a i širenja NATO-a na Istok, u fokusu pažnje Atlantskog pakta. Najsevernija područja Finske smeštena su u neposrednoj blizini strategijskih ruskih pomorskih i vazduhoplovnih baza kod Murmanska, odnosno na poluostrvu Kola. Sa druge strane, i značaj južnih područja Finske i Olandskih ostrva sada je veći nego ranije, iako neutralna Švedska sa svojom dugom obalom predstavlja faktor u očuvanju stabilnosti u severnom Baltiku. No, i švedska politika vojne neutralnosti podložna je „iskakanju“, Švedska je, iako nije članica NATO-a, s izviđačkim avionima učestvovala u ratu u Libiji kada je rušen pukovnik Gadafi.
Dok je postojao SSSR, NATO nije mogao da teritoriju Finske smatra prečicom za bilo kakav iznenadni strateški udar po Sovjetskom Savezu. Jer, SSSR je imao radare za rano opažanje u baltičkim republikama SSSR-a, imao je dubinu teritorije, kontrolisao je celi Baltik i nije bilo mogućnosti za strateško iznenađenje.
Za Finsku bi jedno od najvažnijih političkih i vojnih pitanja trebalo da bude: kako današnja Rusija ocenjuje moguću vojnu pretnju koja bi mogla da dođe sa finske teritorije ili preko nje? Sa poluostrva Kola ruske strateške nuklearne podmornice kreću na svoja redovna borbena dežurstva u Atlantiku, američki admirali stalno podsećaju „da je Atlantik njihov“, Finska sada daje NATO-u svoj vazdušni prostor za velike vojne vežbe, poluostrvo Kola tako je blizu granice sa Rusijom… Sve do pre neku godinu i švedski i finski vazdušni prostor bio je dosta široka tampon zona između država NATO-a i Rusije. Sve do pre neku godinu u Finskoj nije bilo rasprava o potrebi da zemlja menja svoj neutralni vojni status i uđe u NATO. Prošle i ove godine pojavila su se i takva razmišljanja. Uz učešće Finske u ovim velikim NATO manevrima, Helsinki, zapravo, dovodi u pitanje sve dosada potpisane mirovne sporazume sa Moskvom. Ujedno mora da očekuje i adekvatan odgovor Moskve. Koji je i najavljen…
