S pijanistom razgovaramo neposredno po njegovom dolasku u Beograd, gde je bio gost 50. jubilarnog Bemusa. Jednostavan, odmeren, vedar i pronicljiv, baš kakva je i njegova muzika.
U Srbiji je nastupao već tri-četiri puta, ali nikad na Bemusu, kaže za Sputnjik Rudenko, uz čestitke za jubilej festivala, koji je, dodaje, praznik za sve ljubitelje muzike. Počeo je da svira sa četiri godine, sa sedam već imao prvi solo koncert, zbog čega su ga njegovi profesori opisivali kao „dečaka s mocartovskim osobinama“. Za sobom ima pobede na brojnim muzičkim konkursima i koncerte sa najpoznatijim svetskim orkestrima i dirigentima. Pod njegovim prstima klavir zvuči kao orkestar, s lakoćom, kao da sipa iz rukava, svira virtuozne deonice i u pijanisimu, a izdvaja ga blistav, iskričav zvuk.
Za razliku od tehnike, zvuk se praktično ne može naučiti — on mora da se rodi u tebi, tako da ga ili imaš, ili nemaš. Ako jedan isti klavir kod jednog čoveka zvuči na jedan, a kod drugog na drugi način, to znači da jedan zna kako, a drugi ne zna. Da li je to priroda, emocija, sposobnost, teško je reći, objašnjava Rudenko, a na pitanje da li je to ta široka ruska duša, uz osmeh dodaje da ko to odgonetne — zaslužuje nagradu.
Tajna ruske pijanističke škole, koja je po uvreženom mišljenju najbolja u svetu, po njegovoj oceni je u razlici u pristupu maloj deci koja tek počinju da se bave muzikom, jer je to, ističe, baza na kojoj se sve gradi.
Za beogradski nastup izabrao je raznovrstan program: Baha, Mocarta, Bramsa, Rahmanjinova i Čajkovskog, kako primećuje, pola zapadna, pola ruska muzika, „za svačiji ukus“. Dodaje i da ipak ima stilova kojima „ili nije dorastao, ili ih je prerastao“, što se odnosi na savremenu muziku koju praktično ne svira, čak ni rusku.
A svira po čitavom svetu, od Francuske i Španije do Japana i Sjedinjenih Država. Iako na Zapadu od 2014. nije previše popularno biti ruski državljanin, Rudenko kaže da on kao muzičar to ne primećuje previše, jer je krug ljudi s kojima komunicira ograničen na članove orkestra, muzičke agencije, umetnike, ukratko, ljude koji nisu baš ludi za politikom. U Britaniji nije bio otkad se podigla prašina oko slučaja Skripalj, u koji, kako napominje, ne veruje baš mnogo.
„Premda o tom slučaju mogu da sudim isključivo po sredstvima javnog informisanja, televiziji, pretpostavljam da ima ljudi koji znaju istinu, ali ne mislim da će je u skorije vreme neko saznati“, konstatuje Rudenko.
Ipak, priznaje da se u Ukrajini kod ogromnog broja ljudi promenio odnos prema Rusima i da bi bilo glupo poricati da je on neprijateljski. S druge strane, on lično najčešće odlazi u gradove koji se mogu nazvati proruskim i gde govore ruski: u Černjigov, Odesu, Harkov, koji su, kaže Rudenko, zone ruskog sveta.
„Da sam dospeo u neki drugi kraj Ukrajine, proukrajinski, sasvim je moguće da bi to bila sasvim druga priča“, kaže pijanista uz ocenu da je zbog velikog broja mešovitih brakova komplikovano, pa i „praktično nerealno“ za četiri godine potpuno preokrenuti situaciju u odnosima između Ukrajinaca i Rusa.
Pitamo ga može li taj haos koji u svetu uzima maha da se negativno odrazi na percepciju ruskog kulturnog nasleđa, pa da, uprošćeno rečeno, ni Dostojevski više ne bude Dostojevski zato što dolazi „iz carstva zla, s one strane zida“.
„Nadam se da je čovečanstvo ipak dovoljno pametno da ne upadne u takvu besmislicu zato što, ma šta da se desi, čak i posle najstrašnijeg rata kakav je bio Drugi svetski rat sa Nemačkom, niko u Rusiji ne odnosi se loše prema Bahu. To bi bio idiotizam, pravo za bolnicu. Ne mislim da je to moguće. Naravno, sve se može dovesti do apsurda, samo ako se hoće. Ako neko hoće tako nešto, verovatno će pokušati, ali čini mi se da je muzika upravo ona supstanca koja nema granice, nema jezičku barijeru, nema nikakvu političku pozadinu“, zaključuje Rudenko.
