U američkom Senatu podnet je nacrt zakona o sankcijama protiv ruskog gasovoda „Severni tok 2“, koji između ostalog predviđa da se izdvoji milijardu dolara za finansiranje evropskih energetskih projekata. Nacrt su pripremili senatori Ron Džonson i Kris Marfi, a cilj je, kako su naveli, suprotstavljanje „malignom uticaju“ Rusije i stvaranje ekonomskih mogućnosti kako u SAD, tako i u inostranstvu. Predviđa se takođe da se energetska bezbednost za članice NATO-a poveća putem isporuka energenata iz Sjedinjenih Država.
Interesantno je da u tekstu dokumenta, koji je objavljen na sajtu Kongresa, nisu predviđene nove sankcije projektu „Severni tok 2“. Autori nacrta navode one mere koje su predviđene sankcionim zakonom koji je Donald Tramp potpisao u avgustu prošle godine: potpuna zabrana investicija i isporuka roba i usluga za izgradnju postrojenja za transport gasa iz Rusije.
Georg Mirzajan, predavač na Katedri za politikologiju Finansijskog univerziteta Vlade Rusije, u izjavi za Sputnjik objašnjava šta onda time Trampova administracija i sam američki predsednik mogu u takvim uslovima da dobiju novim merama.
„To je, prvo, pitanje savezničke strategije. Amerikanci ne mogu da podviju rep i da prihvate poraz. A drugo, Tramp pokušava čak i u ovoj situaciji da obezbedi pozitivne poene za sebe, odnosno nešto poput: da, Evropa želi da izgradi ’Severni tok 2‘, ali će isto tako pristati i da kupuje tečni gas iz Amerike. Tramp se nada da će u tom slučaju američke kompanije zaraditi, on će reći: ’Da, ja sam pobedio, jer sam ubedio Evropu da kupuje američki tečni gas i sve će se dobro završiti’. Podsetiću da je već bilo presedana, odnosno isporuka tečnog gasa u Evropu. Baltičke države su gradile slične terminale, odnosno transformisale postojeće luke, ali to se sve neuspešno završilo jer su svi shvatili neprofitabilost poduhvata“, ističe Mirzajan.
Andrej Suzaljcev, zamenik dekana Fakulteta međunarodne politike i ekonomije na Visokoj školi ekonomije, smatra da je ovaj nacrt Kongresa zapravo ništa drugo do deo dobre medijske kampanje.
„Predložiti Evropi subvencije od milijardu dolara, to je naravno smešno. ’Gasprom‘ ulaže kolosalne sume novca, desetine milijardi dolara, gradi podvodne, veoma duboke i dugačke morske gasovode. To je realna i konkretna podrška Evropi u smislu diverzifikacije isporuka. Što više gasovoda, odnosno bukvalno cevi ide ka Evropi iz Rusije, to će bezbednije i stabilnije biti evropsko energetsko tržište. A milijarda dolara u ovom slučaju, to je kao da samo na kraju ponudite čačkalice umesto cele večere. Ovo je dobra medijska akcija, usmerena na stvaranje blagonaklonog odnosa stanovnika Evrope prema kupovini američkog tečnog gasa“, objašnjava sagovornik Sputnjika.
Podsetimo, šefovi evropskih država „teškaša“, Nemačke i Francuske, nisu bili previše srećni kada je na prethodnom samitu NATO-a u Briselu, Donald Tramp izjavio da bi Evropa trebalo da odustane od učešća u projektu „Severni tok 2“. Kancelarka Nemačke je tada odgovorila da je Nemačka samostalna država i da može sama da donosi odluke, a ovakav stav je podržao predsednik Francuske Emanuel Makron. Kasnije, posle susreta sa Vladimirom Putinom u Helsinkiju, Tramp je nešto omekšao svoj stav. Međutim, mora se imati u vidu da bez obzira na stav američke administracije, Evropa nema mnogo izbora.
„Evropa će sve više koristiti gas i njene potrebe će značajno rasti, ali kako nema svoje izvore, naravno da će morati da kupuje. Libija, nažalost, sada nije u stanju da predstavlja ozbiljnog izvoznika, a izraelska izvorišta zavise od Turske. Azerbejdžan zapravo planira da kupuje ruski gas da bi ga preprodavao, jer drugačije ne može da isporuči sve one količine na koje ugovorima obavezao. Turkmenistan i Kazahstan imaju ogromne zalihe, ali oni su praktično sve već prodali, odnosno ugovorima se obavezali Kini. Kada se uzme u obzir cena i dostupnost, Evropi ne ostaje drugo nego da se smeška Vašingtonu, ali da i dalje radi sa Rusijom na realizaciji projekta ’Severni tok 2‘“, realan je Mirzajan.
Sa druge strane, poznato je da je na primer Nemačka veoma daleko otišla u istraživanjima i primeni alternativnih izvora energije. Naš sagovornik je ipak skeptičan. Bar još neko vreme, smatra Mirzajan, nemačka izvozno orijentisana ekonomija neće odustati od ruskog povoljnog i dostupnog gasa.
„Deluje mi kao da kongresmeni nisu bili dovoljno pažljivi, inače bi videli kako su se nemački ministri kikotali slušajući Trampovu izjavu kako Nemačka sad zavisi od Rusije. No, što se tiče alternativnih izvora energije, to jeste budućnost, ali u ovom trenutku predstavlja daleku budućnost. Na istraživanjima se radi, i Rusija ispituje nove i drugačije izvore energije, ali u ovom trenutku, alternativni izvori su još uvek skuplji od postojećih energenata. Nemačka, iako na tome radi, ne može preko noći preći na nove, alternativne izvore energije, jer bi to značajno povećalo cenu nemačkih krajnjih proizvoda, a zna se da Nemačka podstiče izvozno orijentisanu ekonomiju. Zato Nemačka i dalje rado koristi jeftine i pouzdane energente“, objašnjava predavač na Katedri za politikologiju Finansijskog univerziteta Vlade Rusije.
Još jedan problem sa američkim tečnim gasom je, kako ističe Andrej Suzdaljcev, u tome što je za njegove isporuke neophodno da postoje terminali, opremljene luke za prijem tankera. Činjenica je, prema rečima našeg sagovornika, da se ovi terminali grade po Evropi, ali za njihovu izgradnju i opremanje su neophodne ozbiljne investicije. Kad se sve to ima u vidu, gas koji se u Evropu doprema putem gasovoda je u svakom slučaju jeftiniji.
„Generalno gledano, sve je ovo indikativno, ali politički instrumenti pritiska na saveznike u Evropi, pretnje sankcijama protiv kompanija koje učestvuju u projektu ’Severni tok 2‘, ispostavili su se kao neefikasni i neproduktivni. Postoji čitav niz država koje su spremne da kupuju američki tečni gas, ali se one nadaju da će im to doneti druge koristi ako ih Vašington prepozna kao saveznike“, zaključuje Suzdaljcev.
Džon Baroso, jedan od autora ovog nacrta zakona, smatra da je neophodno da SAD i njeni saveznici razrade zajedničku transatlantsku energetsku strategiju. Međutim, imajući u vidu sve pomenute okolnosti i činjenice, kojih su svakako svesni i evropski političari, ali i predstavnici biznisa, teško da će ovakva zajednička evroamerička strategija uskoro ugledati svetlo dana.
