Svečanost koja se cela može nazvati „Uprkos svemu“, kao i publikacija objavljena povodom jubileja Narodnog pozorišta u Prištini, upriličena je u Domu kulture u Gračanici, mestu gde je pre četiri godine ansambl dobio svoju stalnu scenu.
Pored predstavljanja publikacije, danas je u gračaničkom Domu kulture održana svečana akademija, otvorena je i izložba fotografija, a večeras se, kao umetnička kruna obeležavanja teatarskog jubileja premijerno izvodi Gogoljeva „Ženidba“, rađena u koprodukciji sa SNP-om, u režiji Milana Karadžića.
Tako će višegodišnja drama ovog teatra, njegovi nastupi u dvorištima kuća i razrušenim domovima kulture pred jednim ili nekoliko gledalaca, biti zamenjena činjenicom da je snagom vere, rada i talenta, moguće i u takvim okolnostima svoj 70. rođendan obeležiti pozorišno, onako kako dolikuje svim velikim teatarskim kućama. A Narodno pozorište u Prištini sa sedištem u Gračanici pokazuje da upravo to može, jer to jeste. Uprkos svemu.
Da ima mesta za slavlje i osećanje ponosa, uveren je i upravnik ovog pozorišta Predrag Radonjić. Gostujući u Sputnjiku, Radonjić podseća da bi 70 godina postojanja bio veliki jubilej i za kuće koje funkcionišu u mnogo normalnijim uslovima.
„To što je Narodno pozorište u Prištini uopšte preživelo i uspelo da opstane velika je i fantastična činjenica“, kaže Radonjić.
„I pre 1999. ovo pozorište je imalo problema u funkcionisanju i često je njegov život bio uslovljen tim, kako se to kaže, društveno-političkim kretanjima i događajima. Čini mi se da smo, u trenutku kad je opet počelo sa radom, nakon završetka bombardovanja, uspeli da na neki način idemo protivno tim društveno političkim događanjima. Ne samo da opstanemo, nego i da živimo u punom kapacitetu, da imamo dobre predstave, da budemo i medijski primećeni. Da na neki način živimo punim životom“, smatra Predrag Radonjić.
Reditelj predstave „Hotel Kosovo“, čijom je premijerom 2014. godine svečano otvorena scena u Gračanici, Nenad Todorović, inače bivši prvi čovek Narodnog pozorišta u Prištini, seća se kako je ta drama bila neka vrsta prekretnice ne samo za teatar, nego i za širu javnost.
„Mi smo već od 2005. igrali predstave, sedište nam je bilo u Leposaviću. Sa povratkom teatru smo krenuli već 1999. kada je pozorište podelilo sudbinu svojih sugrađana iz Prištine, kada je otišlo 40 hiljada naših gledalaca, samim tim otišao je i naš ansambl i tehnika, a ostala samo albanska drama u Prištini. Bilo je veoma komplikovano, teško, ali mi smo uz nekakvo bezobrazno gledanje na istorijske procese odlučili da delamo antiistorijski – da dok se država Srbija povlači sa Kosova, siđemo što je moguće dublje. Time smo hteli da, ako ništa drugo, damo civilizacijski primer da je moguće i da čak i u okolnostima kada vas napušta istorijska sreća pokažete da umetnička sreća nije to isto.
Prema Todorovićevim rečima, repertoar kuće je počeo da se realizuje kao standardna pojava, a ne kao incident, tek kada su došli u Gračanicu. Najvažnije je bilo – a tako je i danas — opravdavati taj važan pridev u imenu — narodno.
Govoreći o specifičnostima pozorišne kuće koja je pocepana na dva teatra, srpski u Gračanici i albanski u Prištini, upravnik Radonjić napominje da se i tu više ne može govoriti o dva ansambla iste kuće.
„Ne postoji srpska i albanska drama nečega što se zove Narodno pozorište u Prištini“, objašnjava Radonjić. „Postoji srpsko narodno pozorište u Prištini, koje je sada u Gračanici, i postoji kosovsko nacionalno pozorište koje je u Prištini. Oba pozorišta smatraju da su legalni naslednici ove duge tradicije. Jedni druge čak isključujemo, kosovske vlasti nas čak smatraju za ilegalnu i paralelnu instituciju“, podseća naš sagovornik. On dodaje da je te 1948, kada je osnovan teatar sa Miluinom Jasnićem kao prvim upravnikom, već bila uočljiva tendencija vlasti da se, pored formiranog srpskog, osnuje i ansambl albanske drame, što je Jasnić i učinio formirajući ga od glumaca amatera.
„Zanimljivo je da je čak i tih devedestih godina Narodno pozorište u Prištini uspelo da ostane jedna od retkih multietničkih institucija jer je zadržala i srpsku i albansku dramu“, podseća naš sagovornik. „I sad imamo taj potpuni paradoks: da imamo dva pozorišta koja se zovu Narodno pozorište u Prištini.“
Poslednja predstava izvedena na srpskom jeziku, pred bombardovanje, bila je „Porodične priče“ Biljane Srbljanović u režiji Nenada Todorovića. Da bi potvrdili kontinuitet, upravo ova predstava, nakon obnavljanja rada pozorišta, postavljena je na scenu. Njome je pozorište, posle pet godina zamrznutog rada, dok se nije donela odluka da u i dalje nemogućim uslovima ponovo započne sa radom, napravilo veliki uspeh, ne samo pozorišni. I Radonjić i Todorović smatraju da je to čak presedan, kada je reč o našoj kulturnoj politici na Kosovu i Metohiji.
A da, kao i svi posvećenici, teže pre svega dobrim, aktuelnim i provokativnim naslovima, dobrom pozorištu, potvrđuje već godinama repertoar ove kuće. O nekim predstavama, poput „Lift Slobodan Milošević šou“ pisali su i „Njujork tajms“ i „Vašington post“, a i domaći mediji ispratili su ovu teatatarsku senzaciju kao vest dana.
Na pitanje kako se izaziva pažnja svetskih medija, naročito iz male omeđene Gračanice, Nenad Todorović uz osmeh kaže: „Ah, to Kosovo“ i dodaje da ni taj put nije bio lak.
„Kada sam postavljen za direktora pozorišta 2005. trebalo je nekoliko godina velikog napora da u srpskim medijima pređemo iz Hronike i Društva u Kulturu. Taj parateatarski model koji smo primenjivali u stvari nas je doveo u žižu javnosti. Od tog trenutka bilo je lakše, trebalo je samo praviti dobar repertoar. A jedna od najvažnijih stvari u tom poslu je sagledati poziciju u kojoj smo i odatle birati, a ne po tome šta je lepo napisano. Birati sopstvenu poziciju znači odrediti sebi mesto“, jasan je Todorović.
Sa dobrim repertoarom i zavidnom medijskom prisutnošću Narodno pozorište u Prištini sa sedištem u Gračanici dočekuje i veliki jubilej. Upravnika Radonjića pitamo šta su novi izazovi u vremenu koje i dalje pulsira, naročito kada je o Kosovu i Metohiji reč.
„U ovom trenutku pokušavamo da uđemo u neku malo stabilniju fazu koja bi trebalo da donese kontinuirani rad, sa klasičnijim repertoarom. Od predstave ’Ne očajavajte nikad‘ do pominjanog ’Lifta‘ stvoreno je nešto što je veoma mnogo doprinelo interesovanju i životu i životnosti našeg pozorišta. Ali bez obzira što smo od 2014. u našem novom privremenom sedištu u Gračanici, i dalje se nalazimo u situaciji koja je samo donekle bolja u odnosu na onu koja je zatečena prilikom obnove. To i dalje nije ništa naše, ne možemo da budemo klasično repertoarsko pozorište sa matičnom scenom i da na tom jednom mestu i vršimo probe i igramo 90 odsto naših predstava. U Gračanici koja je malo mesto sa ni deset hiljada stanovnika, jedino možemo da odigramo premijerno izvođenje i eventualno reprizu. Nakon toga, svako naše izvođenje je gostovanje – na samom Kosovu i Metohiji, u Nišu, Beogradu, Novom Sadu… I kad razmislite, naš rad su uglavnom gostovanja, što je još jedna specifičnost u radu ove kuće.
A tamo gde ide da gostuje, Narodno pozorište u Prištini, prema rečima njegova dva upravnika, poštuje publiku, ali joj se ne udvara. Zato što duboko veruju u misiju teatra koji, da bi bio vrhunski, ne sme da izgubi sposobnost i funkciju društvene kritičnosti. Bivši upravnik Nenad Todorović kaže da u tom smislu ništa nije promenilo u politici kuće od kada je Radonjić na njenom čelu.
„Evo, imamo novog ’Banović Strahinju‘, predstavu koju je režirao Nebojša Bradić i koja vrlo jasno govori o patologiji zloupotrebe političke moći vladara. Ona je potvrda da naše pozorište ne namerava da izgubi tu važnu kritičku funkciju“, kaže Todorović, i zaključuje: „U protivnom, to pozorište je mrtvo, postaje seoska igra i prestaje da bude umetnost.“
