U toku trajanja 52. Bitefa prirodno je bilo zapitati se šta je pozorište u 21. veku, čemu teži, kakve su njegove uloga i misija. Da li je, usled nedostataka u radu društvenih institucija, usled nemanja odgovora koje bi trebalo da ponudi politička, naučna, odnosno intelektualna elit, pozorište preuzelo ne samo ulogu analitičara, već često i borca za humanije preduslove života? Da li je ono danas odlučnije u nameri da opomene, motiviše na promene, što bi se dalo zaključiti na osnovu sve snažnijeg društvenog aktivizma u teatru, samo su neka od pitanja na koja smo u emisiji „Orbita kulture“, specijalno posvećenoj 52. Bitefu, odgovore potražili od učesnika festivala i naših gostiju — slovenačkog reditelja Dragana Živadinova, autorke predstave „Bolivud“ Maje Pelević i članice Bitefovog žirija Bojane Mladenović, inače umetničke direktorke studija za savremenu koreografiju na Amsterdamskoj akademiji umetnosti.
Među gostima 52. Bitefa bila je Irina Sokolova, nekadašnja instruktorka za kosmonaute u Zvezdanom gradu u Rusiji. Sokolova pripada svetu nauke, kosmičkih istraživanja i tehnoloških dostignuća, ali je pre dvadesetak godina dobila priliku da uplovi u svet umetnosti, odnosno u jedan neuobičajeni pozorišni projekat, koji bi trebalo da traje pola veka.
Ono što je najavljeno kao najveće Bitefovo otkriće jeste estonska predstava „NO43 Prljavština“, rediteljskog dvojca Ene Lis Semper i Tit Ojasona. Ta koreografska simfonija o trenutku raspada sveta, kako je nazvana, ostavila je bez daha publiku u sali Pozorišta na Terazijama, pre svega zbog energetskog naboja glumaca na sceni. Neposredno pred početak predstave, dok su rekviziteri raznosili blato po pozornici i zalivali ga vodom, jedan od autora tog komada Tit Ojaso objasnio nam je svoju rediteljsku koncepciju neobičnog performansa.
Iz Berlina na scenu 52. Bitefa stigla je predstava „Večna Rusija“, čije su autorke Marina Davidova i Vera Martinov. To je ujedno i prvo ostvarenje na kojem su postavljene instalacije „svet bez ljudi“ (kako glasi i ovogodišnji festivalski slogan), odnosno pozorište bez glumca. Jedna od autorki „Večne Rusije“ je ugledna pozorišna kritičarka Marina Davidova, koja je u u razgovoru za Sputnjik otkrila da li je zaista došlo poslednje vreme kada poznati kritičari sami moraju da stvaraju umetnost.
Na festivalu je kao još jedna domaća izvedena predstava „Jami distrikt“, drama rađena po tekstu Minje Bogavac, a u režiji Kokana Mladenovića. O tom neobičnom i opominjućem delu i društvenoj stvarnosti koja je poslužila kao neposredna inspiracija, razgovarali smo sa autorkom teksta Minjom Bogavac.
A kako ovogodišnji festival izgleda iz ugla njegovog direktora i da li Bitef i za organizatore može doneti iznenađenja pre svega u umetničkom smislu, pitali smo Miloša Latinovića.
Iako je pred samu festivalsku završnicu, sa dve preostale predstave, nezahvalno sumirati utiske i govoriti o Bitefu kao da je okončan, ipak smo zamolili pozorišnu kritičarku i dugogodišnjeg pratioca Bitefa Draganu Bošković da sumira utiske sa Bitefa — šta je festival i da li je nešto novo ponudio onome ko godinama stručno prati i istražuje pozorište.
