Prema mišljenju Henriha Vinklera, proevropskoj većini u parlamentu u Strazburu uskoro više neće biti lako: antievropske partije dobijaju na težini i neizvesno je da li će glavni kandidat pristalica Evropske unije dobiti dovoljno glasova da bi ubedljivo pretendovao na mesto predsednika Evropske komisije.
Tokom mandata Žan-Kloda Junkera Evropska komisija je prestala da bude čuvar evropskih sporazuma, smatra nemački istoričar. Počeli su da je shvataju kao političku komisiju koja veoma često svojevoljno tumači uslove sporazuma.
Prilično čudne formacije su, smatra Vinkler, evropska partijska udruženja koja postoje isključivo u formi stranki u parlamentu u Strazburu. U njihovom sastavu su često nacionalne partije krajnje sporne iz ugla demokratije, poput „Fidesa“ mađarskog premijera Viktora Orbana. I ne samo to, velike koalicije u Evropskoj uniji ispoljavaju solidarnost koja može da diskredituje sam njen pojam i da ugrozi poverenje ljudi u savez, smatra istoričar.
Teško je verovati da je Evropska unija uvek sposobna da donosi odluke u interesu cele Evrope, smatra Vinkler. Savez koji se sastoji od 28, ili uskoro 27 zemalja, teško može da postigne jednoglasnu odluku. To je povezano, pored ostalog, s procesom rušenja normi kojem doprinose države poput Mađarske, Poljske ili Rumunije, naglašava autor teksta.
U krajnjem slučaju, svaka zemlja zbog nedostatka demokratije može da bude lišena prava glasa u EU, ali takvu odluku sve ostale članice moraju da usvoje jednoglasno. Mađarska i Poljska u takvoj situaciji već mogu da se oslone jedna na drugu, upozorava Vinkler.
On dodaje da postoje i drugi znaci urušavanja evropskog jedinstva. Kina se trudi da mnoge evropske zemlje postanu zavisne od nje u finansijskom i ekonomskom smislu. „Putinova Rusija koristi svaku mogućnost da poseje neslogu među državama Evropske unije“. Ako se u Savetu Evrope raspravlja o sankcijama Rusiji ili o poštovanju ljudskih prava u Kini, sve je teže usvojiti jednoglasnu odluku, konstatuje autor.
Iz ugla Evropske komisije, u narednih deset godina EU treba da se proširi na zapad Balkana, ali nije svako proširenje uspeh. Ako Srbija bude ušla u sastav EU, Moskva će dobiti najboljeg saveznika u sastavu evropske zajednice, upozorava nemački političar.
Prema Vinklerovom mišljenju, Nemačka je takođe umešana u to što je EU dospela u aktuelnu krizu. Samostalna dejstva Nemačke u vezi s izbegličkom krizom u septembru 2015. godine nisu mogla da prođu bez posledica za njene evropske susede. U Poljskoj je odluka Berlina o nekontrolisanom prihvatanju velikog broja migranata doprinelo usponu konzervativne partije „Pravo i pravda“, a u Velikoj Britaniji uspehu pristalica Bregzita, navodi autor.
Migraciona politika nije jedini problem prema kom bi Nemačka trebalo da se odnosi kritički, smatra Vinkler. Svoju prvu nacionalnu državu Nemci su, prema njegovom mišljenju, praktično uništili. U većini evropskih zemalja, međutim, nema razumevanja za zaključak da je nacionalna država element prošlosti koji treba da bude zamenjen evropskom federacijom ili federativnom formacijom sličnom Nemačkoj.
Autor dodaje da će svako stremljenje ka maksimalno bliskom savezu u osnovi politike EU na ovaj ili onaj način propasti i zaključuje da bi realističnija bila težnja ka bližoj saradnji evropskih zemalja. Bez obzira na određene nesuglasice, mnoge zemlje EU su jedinstvene u vezi s pitanjima pravne države i demokratije i aktivno podržavaju Nemačku u pitanjima budžeta i monetarnoj politici.
Normativnom jezgru Evrope mogu da se priključe i druge zemlje, ali bliska saradnja je potrebna samo ako erozija EU bude zaustavljena. U protivnom, Evropska unija će morati da se oprosti od predstave o samoj sebi kao zajednici vrednosti, zaključuje nemački istoričar u tekstu za „Špigl“.
