Jedan od njih spaja obale zaliva Zlatni rog i omogućava brzu vezu između centra grada i periferije, dok drugi, najveći viseći most na svetu, spaja kontinent sa ostrvom Ruski, koje je u sovjetskoj eri bilo zatvoreno za javnost pošto se na njemu nalazilo sedište vojnih trupa za odbranu tog dela zemlje.
Most Ruski je sagrađen u Zalivu Petra Velikog, u Japanskom moru, uoči samita Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEK) 2012. godine. Sagrađen je i novi kompleks Dalekoistočnog federalnog univerziteta površine 800 hiljada metara kvadratnih, u kome se školuje i radi više od 23 hiljade studenata, profesora i drugog osoblja. To je bukvalno „grad u gradu“, sa svom potrebnom infrastrukturom: prodavnicama, restoranima, sportskim terenima, apotekama… Oko 10.500 ljudi stalno živi u tom kampusu.
Da bi se podstakao razvoj Dalekog istoka i posebno Primorskog kraja, trenutno se razmatra stvaranje ofšor zone, a velike nade se polažu i u razvoj novih tehnologija, digitalizaciju i turizam.
Prošle godine je Vladivostok posetilo više od 3,5 miliona Rusa, a sve je veći broj gostiju iz inostranstva. Za poslednje četiri godine, broj stranih gostiju je povećan za 25 odsto, sa 465 hiljada na 620 hiljada u 2017. godini. Većinom su to turisti iz Azije. Gradske vlasti veruju da sve investicije počinju sa turizmom. Investitori prvo dolaze da vide grad, ocene situaciju na terenu, pa tek onda donose odluke o ulaganjima.
U Vladivostoku radi i sedam generalnih konzulata stranih država i 16 počasnih, a time se ne može pohvaliti nijedan drugi grad u Rusiji, osim prestonice.
To je izuzetno živ i aktivan grad. U centru se oseća duh starog Vladivostoka, a dalje kako se ide ka periferiji, dominiraju sovjetske „hruščovke“ — petospratnice iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Osnovan je kao vojno utvrđenje 1860. godine, a status grada je dobio dve decenije kasnije. Sedište je Pacifičke flote, zbog čega je do raspada Sovjetskog Saveza imao status „zatvorenog grada“.
Sovjetski lider Nikita Hruščov je hteo da Vladivostok bude ruski San Francisko. Šezdesetih godina prošlog veka grad je počeo ubrzano da se izgrađuje, što je dalo podsticaj njegovom razvoju tokom celog sovjetskog perioda.
Strme ulice i uličice vode u brda ili se spuštaju ka luci, a grad je pun zelenila.
Posebnu lepotu gradu daje more, sa brodovima koji stoje satima podalje od obale. More je svuda. Vladivostok sa tri strane okružuje voda: sa zapada — Amurski zaliv, sa istoka — Usurijski zaliv, a sa juga Istočni Bosfor. To je neverovatna simbioza Evrope i Azije, mora i kopna, tajgi i okeana… Tu se može videti i najlepši zalazak sunca.
U sovjetsko doba 60 hiljada građana Vladivostoka — mornara, ribara, graničara, naučnika — svaki dan je provodilo na moru, a danas je većini žitelja ovog grada nezamislivo da žive u stanu bez pogleda na more.
Žitelji Vladivostoka slobodno vreme najradije provode u parkovima i šetnji kraj mora ili u nekom od restorana na obali, gde se služe razni morski specijaliteti — ribe, rakovi i školjke.
Vladivostovska tvrđava, Muzej Pacifičke flote, svetionik Egeršeld, Botanička bašta i prelepe pravoslavne crkve su samo deo onog što se u ovom gradu mora videti.
S obzirom na to da je sedište Pacifičke flote, Vladivostok nazivaju i „gradom teljnjaški“, plavo-belih majica koje su i neizostavan suvenir svakog turiste u ovom gradu.
