Da se nešto novo iza brda valja bilo je jasno već iz samo jedne pažljivo pročitane Vučićeve rečenice. „Rešenje za Kosovo nije ni na vidiku, ali Bogu se molim da ga makar u narednih deset ili dvadeset godina bude“, poručio je on, očigledno ne samo Srbima.
Posle gotovo godinu dana pritisaka na Beograd da koliko do kraja ove, a najdalje do maja iduće godine, sa Prištinom dogovori rešenje za Kosovo koje podrazumeva i pravno obavezujući papir, od te ideje moćnih zapadnih centara izgleda da se definitvno odustalo.
To što je nagovestio Vučić u jednoj rečenici, dan kasnije je u drugoj dovršila portparolka Evropske komisije Maja Kocijančič. Nije, reče ona, neuspeh ako ne bude dogovora između Beograda i Prištine 2019. godine, kako je naznačeno u nacrtu Strategije za Zapadni Balkan. A toliko su pritiskali i toliko im se žurilo da ceo posao završe do kraja svog mandata, jer će se u maju iduće godine u Briselu birati novi sastav Evropskog parlamenta.
Još samo pre sedam dana, evropski komesar za proširenje Johanes Han istakao je da doduše ne odbacuje nijednu ideju, odnosno rešenje za Kosovo i Metohiju, ali da ceo posao treba završiti do leta naredne godine. Očigledno da je vašingtonski Kapitol hil bio i ostao brdo iza koga se sve valja. Potvrdila je to i upravo završena poseta američkog republikanskog senatora Rona Džonsona Beogradu, pošto je prethodno posetio i Prištinu. U obraćanju senatora koji predsedava Potkomitetom za Evropu u Senatu SAD nije bilo ništa od postavljanja crvenih linija i rokova.
„Mi nećemo ništa nametati, rešenje mora proizaći iz tih razgovora. Razumem zabrinutost ljudi i ta zabrinutost je legitimna zbog opasnosti domino efekta, ali rešenje ćemo prepustiti rukovodstvu Srbije i Kosova i potom ćemo to rešenje razmotriti i izraziti naš stav i potencijalnu zabrinutost po pitanju istog“, naveo je Džonson.
Otkud ta promena i šta ona može da znači Srbima i zvaničnom Beogradu? Prema oceni analitičara Centra za razvoj međunarodne saradnje Dragomira Anđelkovića, Srbija je time dobila veći manevarski prostor da dođe do kompromisnog rešenja.
One snage koje su stajale iza agresije na Srbiju i iza proglašenja lažne nezavisnosti Prištine stvarale su atmosferu da je budućnost Srbije uslovljena time da li ćemo brzo rešiti pitanje Kosova, kaže sagovornik Sputnjika, koji napominje da su ih, međutim, preduhitrile ozbiljne globalne promene.
„Prvo, Zapad gubi ono što je imao — opštu dominaciju, a drugo, na samom Zapadu, od Amerike do Evrope, sve su jače snage koje osporavaju tu politiku koja je dovela do agresije na Srbiju“, tvrdi Anđelković.
On, međutim, nema dilemu da te snage pre svega zbog svojih interesa žele da prikažu kosovsku politiku kao pogrešnu. Umesto jednog mondijalističkog koncepta koji je dugo zagovaran, one, kako objašnjava, žele suverene države, jačanje identiteta evropskih zemalja i Amerike.
„Neće, naravno, napraviti radikalan diskontinuitet, jer se to na Zapadu olako ne čini, ali će mnogo manje podržavati Albance“, ističe sagovornik Sputnjika.
Upravo to je, smatra Anđelković, teralo albanske lobiste da probaju da isforsiraju rešenje i pošto u tome nisu uspeli, našli su se pred zidom.
„Svesni su da dalja priča o tome da moramo nešto brzo da rešavamo ne pije vodu i da niko u Beogradu u to ne veruje. Tako da ovo što se sada događa jeste rezultat i promena na Zapadu i promena u svetu i, s druge strane, politike Beograda koja se pokazala kao dosta vešta“, naglašava ovaj analitičar.
On primećuje da Beograd nije ulazio u konfrontacije i nije odbijao da ide ka sporazumu.
„A, opet, razvukli smo proces tako da do sporazuma ne dođe na našu štetu, a jedino to su želeli Albanci u Prištini i njihovi lobisti na Zapadu“, kaže Anđelković.
Na pitanje šta će ta nova situacija značiti za Srbiju, sagovornik Sputnjika odgovara da je sada otvoren prostor da u narednom periodu probamo da dođemo do nekog kompromisa bez opterećenja, što je za nas dobro, a za Albance loše.
„Oni su mislili da će dobiti sve, a sve mogu da dobiju samo ako nas neko slomi. Ako nas ne slomi, onda ćemo videti u narednim godinama do čega ćemo doći“, ističe ovaj analitičar.
Prema njegovom mišljenju, u krajnjoj liniji važno je da ne ratujemo, a tražiće se neki model suživota kao što to rade Turci i Grci na Kipru i na drugim globalnim tačkama gde postoje žarišta.
„Samo je bitno da ona ne prerastu u ratna žarišta. Ako Albanci ne budu imali podršku da tako nešto urade, mislim da se neće izazvati problem“, ocenjuje Anđelković.
Da su poruke onih koji se pitaju dobro protumačene i ozbiljno shvaćene bilo je jasno već i iz reagovanja kosovskog predsednika Hašima Tačija koji je priznao da su šanse za postizanje konačnog sporazuma sa Beogradom minimalne i gotovo nemoguće, ali da vredi pokušati.
