Naime, predsednik Venecuele Nikolas Maduro optužio je bivšeg predsednika Kolumbije Huana Manuela Santosa da stoji iza avgustovskog atentata dronovima na njega, dok je brazilski predsednik Mišel Temer nedavno poslao vojsku na granicu sa Venecuelom, nakon sukoba tamošnjeg stanovništva i izbeglica iz Venecuele.
Komentarišući izjavu bivšeg predsednik Kolumbije, a sada senatora Alvara Uribea, koji je rekao da je za normalizaciju situacije u susednoj Venecueli potrebno početi „invaziju“ na tu zemlju, prof. dr Dušan Vasić sa Fakulteta za poslovne studije i pravo i bivši ambasador SR Jugoslavije u Meksiku u emisiji „Sputnjik intervju“ je rekao da je Latinska Amerika deo sveta poznat po intenzivnim emocijama, pa davanje ovako zapaljivih izjava nije ništa neobično.
„Međutim, treba imati na umu da je ova izjava Alvara Uribea data u trenutku kada se protiv njega u Kolumbiji vodi istraga zbog optužbi za navodnu povezanost sa nekim paramilitarnim ’Eskadronima smrti‘ i naručivanjem ubistava. Ne verujem da će neko u Kolumbiji prihvatiti njegov poklič i krenuti oružjem na Venecuelu, ali treba znati da ta zemlja danas ima veoma moćnu vojsku, najbrojniju stajaću vojsku u čitavoj Južnoj Americi. Oko 450.000 vojnika je stalno pod oružjem, a Kolumbija za vojsku izdvaja između 3,5 i četiri odsto nacionalnog budžeta. Međutim, ako pogledamo istoriju, ta država zaista jako dugo nije ratovala sa nekom susednom zemljom“, napominje Vasić.
Kako kaže, poslednji veliki rat koji je ta zemlja vodila bio je sukob sa Peruom, pre Drugog svetskog rata, oko teritorija u gornjem slivu reke Amazon. Taj spor se okončao 1934. godine i tu je, dodaje Vasić, prestao kolumbijski intervencionizam.
Kolumbija je doduše, nastavlja gost „Sputnjik intervjua“, ratovala i tokom korejskog sukoba, 1949. godine, kada je slala svoje trupe u Koreju, gde su one ratovale rame uz rame sa američkim trupama.
„Amerikanci su to zapamtili i nastojali da održe kontinuitet bliske saradnje sa Kolumbijom i njenim trupama. Kolumbija je svakako jako uporište SAD u tom delu sveta, tim pre što je jedina latinoamerička država koja je globalni partner NATO-a. To je zaista presedan u tom delu sveta, pa možemo reći da ako SAD svim zemljama u susedstvu Venecuele ’duvaju za vrat‘, onda je to posebno slučaj sa Kolumbijom. Naime, sporazum NATO-a i Kolumbije dao je mogućnost Sjedinjenim Američkim Državama da mogu svoje trupe da dovedu na teritoriju Kolumbije, da izvode vežbe i eventualno, u slučaju nekog imaginarnog napada na Venecuelu, da urade ono što oni smatraju da je neophodno“, ocenjuje Vasić.
Ipak, kako dodaje, ne treba zaboraviti ni to da je istorija odnosa Kolumbije i SAD pomalo bolna po Kolumbiju.
„SAD stalno nastoje da budu politički i vojno prisutne u toj zemlji, a dugo vremena Amerika je imala svoje baze u Kolumbiji, mada su one jedno vreme bile i zatvorene. Vašington je takođe povremeno slao trupe u tu zemlju gde su one davale podršku jednoj ili drugoj pobunjeničkoj struji, ili su pak imale neku funkciju u odnosu na Venecuelu, ako ništa drugo ono barem da zastrašuju vlasti u Karakasu. Međutim, ono najznačajnije desilo se 1903. godine, kada je Kolumbija doživela nasilno otcepljenje, odnosno SAD su pomogle otcepljenje Paname, a Kolumbija je bila obavezana da potpiše sporazum kojim je i priznala Panamu kao nezavisnu državu“, podseća Vasić.
Na pitanje u kojoj meri su opravdane tvrdnje venecuelanskog predsednika da bivši lider Kolumbije stoji iza atentata na njega, a da su u to umešane i SAD, Vasić kaže da za sada ne postoje čvrsti dokazi za tako nešto.
„Ali Amerikanci su tvrdili da nemaju nikave veze ni sa ubistvom čileanskog lidera Salvadora Aljendea, iako se kasnije pokazalo da su oni sve to organizovali. Takođe, jedan norveški pasionirani pratilac ’Vikiliksa‘ našao je depeše u kojima izričito stoji da su SAD 2004. godine planirale da ubiju predsednika Bolivije Moralesa. Ne bi me iznenadilo da se možda za dvadeset godina opet pojave neke takve depeše iz kojih će proizaći da su Amerikanci zaista i planirali da naprave neku intervenciju u Venecueli, kao što su svojevremeno napravili na Kubi“, ukazuje Vasić.
Kako kaže, teško je proceniti koliko dugo će Maduro uspeti da odoleva pritiscima sa Zapada. Međutim, ukoliko socijalni i ekonomski problemi dođu do nivoa da nezadovoljstvo stanovništva postane dominantno, on će izgubiti vlast i bez pritiska spolja, zaključuje Vasić.
