Nemačka kancelarka Angela Merkel i predsednik Rusije Vladimir Putin, uprkos pretnjama američkim sankcijama, na svom nedavnom sastanku poručuju da će gasovod „Severni tok 2“ biti izgrađen.
Znači li to da je u „američkom protektoratu“, kako se Evropa često opisuje i to sa obiljem razloga, otpočela pobuna protiv gospodara s one strane Atlantika? Šta je izazvalo ove pokušaje vodećih evropskih država da gledaju svoje interese umesto da se kao do sad slepo povinuju američkim? Može li Evropa da se iščupa iz zagrljaja Amerike, ili će sve ostati samo na rečima i željama?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili Slobodan Janković, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, i novinar Politike Bojan Bilbija.
„Kao i u slučaju agresije na Irak 2003. godine, i sada imamo Nemačku i Francusku kao dve glavne evropske zemlje koje se protive Americi, a naspram njih su Velika Britanija i zemlje takozvane ’nove Evrope‘“, primećuje Slobodan Janković, naglašavajući, međutim, da „Evropa ne treba da se oslobodi samo Amerike, već i sopstvene elite koja je i protiv Donalda Trampa u SAD ali i protiv suverenih nacionalnih država u samoj Evropi“.
„Proces rascepa u transatlantskim odnosima odmakao je mnogo dalje nego u proteklih 15 godina, usled opštih geopolitičkih procesa ali i unutrašnjih političkih procesa u samim tim društvima“, konstatuje Bojan Bilbija, ukazujući da je nemački šef diplomatije Hajko Mas — u svom nedavnom tekstu u „Handelsblatu“, pod naslovom „Stvaranje planova za novi svetski poredak“ — upotrebio izraz „multilateralni svetski poredak“, „a za takav poredak se, nazivajući ga ’multipolarnim‘, zalažu i Rusija i Kina još od 1997. godine. Istovremeno, Makron se zalaže za novu arhitekturu bezbednosti u odnosima s Rusijom, a znamo da je o tome još 2008. i 2009. govorio tadašnji predsednik Rusije Dmitrij Medvedev“.
„Ove podudarnosti nisu slučajne“, uveren je Bilbija.
Podsećajući, s druge strane, da su upravo Francuska i Nemačka u određenim situacijama bile čak i oštrije prema Rusiji nego SAD, Slobodan Janković kaže: „Zbog toga ne verujem u njihovu iskrenu želju da stvore nekakvu suverenu evropsku politiku. Oni zapravo žele da nastave da sprovode istu politiku, ali se prilagođavaju izmenjenim okolnostima, svesni da otvoreno služenje Sjedinjenim Državama više nije popularno, a istovremeno su pod velikim pritiskom suverenističkih snaga u zemljama EU“.
Da li bi bilo ovakvih poziva iz Evrope da je umesto Donalda Trampa izabrana Hilari Klinton, ili se pak Tramp i njegovi radikalni potezi sad koriste kao izgovor za nešto što, možda, predstavlja istorijsku neminovnost? S tim u vezi, Hajko Mas piše: „Odnos Evrope i SAD počeo je da se menja i pre Trampa i njegovih provokativnih tvitova… Činjenica da su se obale Atlantika politički udaljile ni u kom slučaju nije izazvana samo Donaldom Trampom. SAD i Evropa udaljavaju se već godinama… Sadašnje transatlantske antipatije Nemačka vidi kao istorijsku priliku za redefinisanje uloge EU“.
„I sam Tramp je“, primećuje Bojan Bilbija, „zapravo deo mnogo šireg fenomena… Većina biračkog tela u zapadnim zemljama odbacuje poluvekovni liberalni poredak koji je zapravo i doveo do oštrih konflikata unutar njihovih društava. Većina tamošnjeg biračkog tela zalaže se za veću saradnju s Rusijom i Kinom protiveći se postojanju samo jednog centra moći, i političari to raspoloženje moraju da prate da bi opstali na vlasti.“
Hajko Mas govori i o drugoj vrsti autonomije u odnosu na SAD, što je praktično udarac u samo srce američke moći: „Od ključne je važnosti da ojačamo evropsku autonomiju stvaranjem kanala plaćanja nezavisnih od SAD, Evropskog monetarnog fonda i nezavisnog SVIFT-a.“
„Nemačka je i ranije imala političare koji su nastojali da formulišu politiku nezavisnu od SAD“, komentariše Slobodan Janković. „Helmut Kol je 1990. godine rekao da posle raspada Varšavskog pakta više nema potrebe za NATO-om. Međutim, vrlo brzo je ućutkan, i to više nije spominjano.“
Ipak, dodaće, „Nemačka dugoročno želi da se otarasi tog patronata s druge strane Atlantika i da sprovodi svoju samostalnu politiku“.
Odgovarajući na pitanje da li u ovim, istovremenim pozivima Berlina i Pariza na udaljavanje od Vašingtona ima koordinacije, i da li bi ta koordinacija bila moguća da je i London ostao centar moći unutar Evropske unije, Bojan Bilbija kaže: „Već je i sam izlazak Velike Britanije iz EU bio pokazatelj da se nešto krupno sprema. Siguran sam da koordinacija ove vrste između Berlina i Pariza postoji. Verujem da oni razmišljaju na sledeći način — ako se već formira svet sa više centara moći, manje ili više ravnopravnih, za njih je neprihvatljivo da budu samo delić tog američkog pola. Oni i sami žele da postanu zaseban pol u okviru tog multipolarnog poretka, tako da je ovo njihov logičan zaokret, u pokušaju da se makar delimično odvoje od SAD i zauzmu svoje mesto u budućem poretku“.
Na sličan način i Hajko Mas navodi da je cilj „suverena i snažna Evropa“ koja će biti u „balansiranom“, dakle, ne više u podređenom, položaju u odnosu na SAD…
„Nemačka želi da ona bude ta koja će zameniti Ameriku i diktirati ostatku EU“, objašnjava Slobodan Janković i ukazuje na potencijalne teškoće s kojima se suočava takva namera: „Mnoge članice Unije, međutim, s time se ne slažu pošto je svojim insistiranjem na merama štednje Nemačka sebi stvorila mnogo protivnika unutar same EU, koji saradnjom s Amerikom pokušavaju da spreče takav razvoj događaja i odnosa.“
Bez obzira na to, uveren je Bojan Bilbija, „povratak na staro u transatlantskim odnosima nije moguć. Procesi koji su u toku su nepovratni, a Kina i Rusija će pomoći i Francuskoj i Nemačkoj da se osamostale u odnosu na SAD, kao što su to već učinili sa čitavom Azijom, osim nekih rubnih područja. Naravno, promene će trajati godinama, neće se dogoditi preko noći, ali povratka na staro neće biti.“
