U istoriji ratovanja, nuklearno oružje je korišćeno samo dva puta, oba puta tokom poslednjih dana Drugog svetskog rata. Prvi događaj desio se 6. avgusta 1945. godine, kada su SAD bacile atomsku bombu „Mališana“ na japanski grad Hirošimu, a drugu bombu „Debeljka“ Amerika je tri dana kasnije bacila na Nagasaki.
Međutim, sve je počelo još 1939. godine kada je prva ispitivanja u vezi sa nuklearnom fisijom (cepanje atoma usled čega se oslobađa velika količina energije) vršila nacistička Nemačka. Tada je veliki broj naučnika napustio Nemačku i okupirane teritorije, strahujući od toga šta bi moglo da se dogodi ukoliko bi takva vlast došla u posed najubojitijeg oružja proizvedenog u istoriji, i svoje utočište zatražio u SAD.
Tadašnji američki predsednik Frenklin Ruzvelt uložio je ogroman novac u razvoj atomske bombe, čime je i pokrenut projekat „Menhetn“ u koji je bio uključen veliki broj upravo tih najistaknutijih naučnika iz Evrope. Međutim, iako se oružje razvijalo iz straha da bi Nemačka prva mogla da ga napravi, Amerika ga je ipak iskoristila protiv tada izuzetno jakog Japana.
Sa druge strane, SSSR je svoje prvo nuklearno oružje razvio i testirao tek nekoliko godina nakon završetka Drugog svetskog rata, a do tehnologije su Sovjeti uspeli da dođu pre svega zahvaljujući izuzetno dobroj obaveštajnoj mreži, iako ne treba zanemariti i briljantne fizičare kojima je Sovjetski savez raspolagao.
Naime, Sovjeti su imali špijune infiltrirane direktno u američke naučne timove. Među mnogima najzaslužniji je Rudolf Abel, oficir sovjetske obaveštajne službe osuđen u Americi 1957. godine zbog zavere prenosa vojnih tajni Moskvi. Inače, on je prilično realno predstavljen u filmu Stivena Spilberga „Most Špijuna“.
Rođen kao Vilijam August Fišer u Njukaslu, tri godine nakon završetka Drugog svetskog rata poslat je u Ameriku gde je kao paravan otvorio svoj studio za fotografisanje i uspeo da zavrbuje dovoljan broj agenata koji su mu pomagali u slanju tajnih dokumenata o američkom nuklearnom programu. Mnogi istoričari Fišera smatraju idealnim obaveštajcem, imajući u vidu njegove neverovatne sposobnosti da zatvara krug širenja informacija i da šalje isključivo neophodne dokumente u štab kako bi sačuvao i sebe i svoju mrežu, ali i svoje izvore.
Kako se smatra, da nije imao izdajnika u svojoj mreži, Fišer nikada ne bi ni pao u ruke CIA, već bi Sovjetski savez do kraja Hladnog rata imao stabilnu i široko razgranatu obaveštajnu mrežu. Inače, Fišer je 1957. godine uhapšen i osuđen na 32 godine zatvora, ali je nakon četiri godine kazne zamenjen za američkog pilota Harija Pauversa, koji je oboren 1960. godine u svom špijunskom avionu U-2 nad SSSR-om.
Uprkos tome, iako su Sovjeti bili spremni na sve kako bi došli u posed tajnih dokumenata o najnovijem američkom oružju, naučnici koji su bili uključeni u program „Menhetn“ prilično su im olakšali posao — aktivno su nudili svoje usluge sovjetskim obaveštajcima praktično od prvog dana rada na atomskoj bombi.
Prema rečima Nikolaja Dolgopolova, pisca i zamenika glavnog urednika lista „Rosijskaja gazeta“, velika je zabluda da su baš ti najveći američki naučnici, a tu se pre svega misli na Roberta Openhajmera i Nilsa Bora, sarađivali sa Sovjetskim savezom i slali Moskvi tajne dokumente, iako su osećali simpatije prema SSSR-u i njihovo opredeljenje jeste bilo levičarsko.
„Glavni izvori tih tajnih dokumenata su bili drugi ljudi, manje poznati, doduše izuzetno talentovani naučnici koji su takođe radili u Los Alamosu. Pre svega mislim na izvesnog Vlada, Britanca, koga je lično doveo Openhajmer. On je bio do te mere talentovan da su mu praštali i to što je bio rastrzan, što je često kasnio na posao, ali upravo je on prenosio sve informacije koje su mu dolazile do ruku. Štaviše, on je to činio samoinicijativno, njega nije bilo potrebno vrbovati. Njegovo ime bilo je Teodor Hol. Radio je to jer je bio ubeđeni levičar, i uprkos tome što je bio protiv nuklearnih bombi, želeo je samo jedno, a to je da se postigne nuklearni paritet između Amerike i SSSR-a i da se izbegne monopol jedne države“, ističe.
Dolgopolov podseća da je prva informacija o tome da se atomska bomba uopšte i pravi Sovjetima stigla još septembra 1941. godine, kada su fašisti stigli nedaleko od Moskve, samim tim Sovjetskom savezu nuklearni paritet tada nije bio na listi prioriteta. Naime, prvi čovek koji je uopšte otkrio planove Amerikanaca i Engleza bio je i sam Englez — Džon Kernkros, pripadnik „Petorke iz Kembridža“. On je Moskvi predao tajni izveštaj u kojem se nalazila kompletna analiza britanskih naučnika o tome kako se priprema atomska bomba, na kakvim se istraživanjima radi i kada će ona biti spremna. Istu informaciju preneo je još jedan agent — Donald Maklejn, a kada se dve informacije od različitih izvora u potpunosti poklope, kako tvrdi Dolgopolov, u obaveštajnim krugovima se to smatra proverenom informacijom.
„To se dešavalo u septembru 1941. godine, a kao što je poznato, Nemci su pred Moskvom bili već u oktobru iste godine. Međutim, čim je Sovjetski savez izgurao Nemce napolje, aktivno su počeli radovi na izradi atomske bombe, što se i uspešno završilo krajem 1948. godine“, podseća Dolgopolov i dodaje da je to saznanje Ameriku bacilo u šok — niko nije mogao da veruje da je SSSR bio nadomak ispitivanja svoje nuklearne bombe.
„Međutim, kada je bomba bila testirana na poligonu u gradu Semipalatinsku i kada su uređaji registrovali drastično povećanje nivoa radioaktivnosti, Amerikanci su u to brže bolje poverovali“, kaže.
„Ne treba zaboraviti činjenicu da su tamošnji analitičari, prema podacima koje su im dostavljali obaveštajci, očekivali da će SSSR napraviti bombu tek 1954. ili čak 1955. godine. Ali uspostavio se nuklearni paritet, a zahvaljujući tom paritetu je SSSR izbegao rat. Naglašavam da je upravo SSSR izbegao rat, jer su i Amerikanci i Britanci imali planove da još do 1949. godine sravne sa zemljom SSSR i to jednim masivnim napadom, a operacija je čak trebalo da nosi naziv ’Dropšot’“, zaključuje Dolgopolov.
