Pentagonov dokument ukazuje i da je Kina prošlog jula otvorila svoju prvu prekomorsku vojnu bazu u Africi, u Džibutiju, preuzela je potom i luku Hambantota na Šri Lanci, prvi put je ovog maja stacionirala strateške nuklearne bombardere na jednom od svojih veštačkih ostrva u Južnokineskom moru, a „nastojaće i da uspostavi dodatne vojne baze u državama s kojima ima dugotrajne prijateljske odnose i slične strateške interese, kao što je Pakistan“ stoji u dokumentu Pentagona.
Povrh svega toga, kineski ambasador u Siriji upravo ovih dana najavljuje, premda je to potom relativizovao, da bi kineska vojska, prvi put od izbijanja rata u toj zemlji, mogla direktno da se angažuje u predstojećoj ofanzivi protiv džihadista u provinciji Idlibu, rame uz rame sa sirijskom i ruskom vojskom.
Zbog čega Kina širi svoje vojno prisustvo širom sveta? Kakve su geopolitičke i geostrateške posledice tih poteza Pekinga? Kakvu buduću spoljnu politiku Kine oni najavljuju?
O tim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorili Borislav Korkodelović, dugogodišnji spoljnopolitički urednik u Tanjugu, i dr Jovan Čavoški, saradnik Instituta za modernu istoriju Srbije.
„Kina, koja je postala druga ekonomska sila na svetu i koja se zalaže za ravnopravno učešće svih relevantnih faktora u kreiranju međunarodnih odnosa, želi da svoje ekonomsko i političko-diplomatsko usmerenje proprati i vojnom podrškom“, objašnjava Borislav Korkodelović i podseća da su kineske investicije širom sveta bile bezbednosno ugrožene, „tako da ona mora da preduzima i određene mere predostrožnosti“.
Takođe, dodaje „Sputnjikov“ sagovornik, „Kina je svesna da su međunarodni odnosi jedna vrsta surove realnosti, a da je u Vašingtonu sve više doživljavaju kao pretnju, te zbog toga mora da se sprema i za situaciju u kojoj će se braniti, o čemu svedoči i tekući trgovinski rat koji je pokrenula administracija Donalda Trampa, a koji se u Kini doživljava kao pokušaj obuzdavanja njenog napretka“.
„Licemerne su američke kritike na račun Kine“, komentariše Jovan Čavoški. „Kina, naprosto, radi ono što radi i svaka velika sila, pa i Sjedinjene Države u proteklim decenijama.“
Čavoški podseća da je Kina, kao velika sila, oduvek bila prisutna u različitim delovima sveta, iako nije imala vojne baze kakve su imali Sovjetski savez i SAD.
„Sada uočavamo trend povećanja kineskog vojnog prisustva u svetu. Kina je izvozno orijentisana ekonomija koja svoje proizvode plasira u različite delove sveta, pa je i te kako zainteresovana da ti putevi, naročito pomorski, budu sigurni i otvoreni za nesmetano kinesko investiranje. Naročito u indo-pacifičkom regionu, ona nastoji da zaštiti svoje interese, nadgledajući one ključne tačke gde bi moglo da dođe do prekida. Otuda joj je, recimo, važan Džibuti, jer bi zatvaranje Bab el Mandeba dovelo do prekida veze s Evropom, odnosno Mediteranom, važno joj je i Južnokinesko more u kojem gradi veštačka ostrva…“
Japanska novinska agencija Kjodo početkom prošlog meseca objavila je interni dokument Komunističke partije Kine u kojem se, pored ostalog, navodi da se cilj reforme kineske vojske sastoji u pomeranju fokusa sa odbrane samih kineskih obala na operacije na kopnu, moru i vazduhu izvan granica Kine.
„Dok se otvaramo i širimo naše nacionalne interese izvan granica Kine, očajnički nam je potrebna sveobuhvatna zaštita naše bezbednosti širom sveta“, navodi se u ovom dokumentu.
„Od 2015. godine, kada je izdala svoju poslednju Belu knjigu o svojim oružanim snagama, Kina radi na njihovoj sveobuhvatnoj reformi, s akcentom na njihovom tehnološkom unapređivanju, kao i na pomorskim i vazduhoplovnim snagama“, kaže Borislav Korkodelović.
„Ukoliko želi da projektuje svoju vojnu moć, Kina to neće raditi onako kako su to radile SAD, ona sigurno neće izvršiti neku intervenciju u Africi ili Latinskoj Americi, već to pre svega čini stvaranjem združenog ofanzivnog mehanizma oružanih snaga. Tome i služi ubrzani razvoj pomorskih, vazduhoplovnih i balističkih snaga, u sklopu tekuće reforme oružanih snaga koja je najobuhvatnija još od 1949. godine“, napominje Jovan Čavoški, objašnjavajući kinesku strategiju:
„Kina potiskuje SAD iz svog priobalnog pojasa i to joj je trenutno primarni cilj. Ukoliko uspe da od Filipina i Japana načini poslednje oslonce SAD na tom prostoru, pri čemu Filipini više nisu tako pouzdan saveznik kao što su bili, onda će to biti zaista alarmantno za SAD, jer će se one faktički vratiti u 1941. godinu, budući da će im glavno pomorsko uporište u azijsko-pacifičkom regionu ponovo postati Havaji.“
Znači li to da je konflikt između Kine i SAD neminovan? Spomenuti kineski dokument sadrži pak sasvim drugačiju kalkulaciju, čija je suština da kinesku vojsku treba osnažiti do te mere da nikome ne padne na kraj pameti da pokuša da suzbije Kinu vojnim sredstvima.
„Teško je zamisliti veliki oružani sukob Kine i Amerike“, primećuje Korkodelović, „ali činjenica jeste da se nalazimo u veoma delikatnom momentu, jer trgovinski rat može da poveća nepoverenje koje već postoji između oružanih snaga SAD i Kine. Prošlog meseca je američki sekretar za odbranu Džim Matis boravio u Kini, ali, uprkos diplomatskom rečniku, ta poseta nije ostvarila svoje ciljeve. Među njima ostaje problem Tajvana koji SAD dodatno podstiču, one istovremeno nastoje da sve veći broj članica ASEAN-a, organizacije zemalja Jugoistočne Azije, konfrontiraju s Kinom računajući na teritorijalne sporove koje ona ima s nekima od tih zemalja, pre svega s Vijetnamom i Filipinima, SAD će možda pokušati da preokrenu i situaciju u Pakistanu u svoju korist, tu su i pokušaji da se Indija usmeri na sve veću saradnju s Australijom i Japanom… Sve to govori da predstoje godine zategnutih odnosa.“
Upravo zbog toga, skreće pažnju Jovan Čavoški, u Americi postoje uticajni krugovi koji sve više razmišljaju o mogućnosti ratnog sukoba, od ograničenog do sveopšteg.
„Uticajna RAND korporacija je u svom izveštaju od pre nekoliko godina, pod nazivom ’Zamišljajući nezamislivo‘, razmatrala baš takve scenarije. Ono što je najvažnije, u tom izveštaju je jasno navedeno da bi Amerika imala veće šanse da pobedi da je rat izbio 2015. godine, ali, ako bi SAD pustile Kinu da završi program reformi do 2025. godine, u bilo kakvom sukobu koji bi se desio, Amerika bi pretrpela ozbiljnu političku, ekonomsku i vojnu štetu. A to znači da se taj prostor za američko delovanje smanjuje i da SAD moraju do tada da preduzmu određene mere i protiv Kine, ali i protiv Rusije, jer je 2025. ta ključna godina kada će na neki način biti ustoličen novi svetski poredak.“
