Članovi Udruženja „Jadovno 1941.“ postavili su „Časni krst“ na mestu gde su žrtve pokopane te noći 1941. godine, a pre toga su prešli krševiti kameni put od nešto manje od tri kilometara, nakon što su se iskrcali iz katamarana, koji ih je prevezao od Karlobaga do uvale Slane.
Hodočasnici su se prvo spustili do jevrejskog logora kamenim putem koji su pravili zatočenici pre 77 godina, zatim se popeli do mesta gde je ranije postavljen krst, a koje je delilo jevrejski i srpski logor, da bi se preko srpskog logora uputili putem kojim je 791 žrtva prošla do mesta gde su zakopane u rovovima.
Te rovove, kako je za Tanjug ispričao predsednik Udruženja Dušan Bastašić, žrtve su same kopale na mestu gde je imalo i malo zemlje koja bi mogla biti iskopana, a zatim su naterani da uđu u njih, gde su ubijeni, nakon čega su zatrpani zemljom i kamenom.
„U aprilu 1941. godine, neposredno nakon proglašenja NDH, počelo se sa formiranjem prvog likvidacionog centra, pomno planiranog još pre početka rata. Deo tog logora, tačnije tri logora formirani su na ostrvu Pagu, na uvali Slana, jedan za Srbe, jedan za Jevreje i ideološke protivnike te države, a svega nekih pet kilometara dalje, u mestu Metajna formiran je prvi logor za žene i decu u Drugom svetsku ratu, gde su zatvarane Srpkinje i Jevrejke sa decom“, ispričao je Bastašić.
Kada su italijanske vlasti polovinom avgusta 1941. godine odlučile da izvrše reokupaciju tih logora zbog zločina koji su se dešavali, počelo se sa brzom likvidacijom preostalih zarobljenika, te su tako oko 11. ili 12. avgusta iz Metajne žene i deca brodom dovezene u uvalu Slana i svega dva dana je trajao taj takozvani treći logor, pored srpskog i jevrejskog u kojim su bili muškarci.
„U noći između 14. i 15. avgusta, te žene i deca, kojima je pridruženo oko 420 muškaraca, prošli su put od logora Slana do mesta gde ima nešto zemlje i gde je bilo moguće da se lakše iskopaju rovovi i tu su ubijeni uoči praznika Velike Gospe“, kazao je Bastašić.
Kako je naveo, prema svedočenju učesnika u tom pokolju, egzekutori su bili plaćani sa dodatnih 100 kuna za sat klanja, nakon čega su se u krvavim uniformama i pijani uputili u grad Pag, gde se proslavljala Gospa.
Kako je zabeležio antifašista Ante Zemljar u svojoj knjizi „Haron i sudbine“, koji je zbog svog delovanja poslat na Goli otok 1948. godine, kada su ušli u crkvu, lokalno stanovništvo se zgražavalo, a zločinci su se ipak priključili litiji.
Neposredno nakon tog pokolja, 15 dana kasnije, s obzirom da se područjem širio miris raspadajućih leševa i pošto se lokalno stanovništvo uplašilo da će doći do zagađenja vode za piće, italijanski fašisti su poslali svoju ekipu za sanaciju terena.
„Tada su ekshumirana tela ubijena na ovom mestu, spalili su ih i taj pepeo prosuli u iste rovove. Radeći to, radili su i detaljan zapis i evidentirali su da su ekshumirali tela 91 deteta do 15 godina, uključujući bebu od približno pet meseci starosti, 293 žene i 407 muškaraca“, naveo je Bastašić.
Prve logoraše kompleks logora u Pagu primio je 24. juna 1941. godine, a do 20. avgusta, dok nije zatvoren, prema istraživanjima profesora Đure Zatezala, na području Paga ubijeno je 8.010 ljudi.
Zatvorenici su brodovima dopremani iz Karlobaga, a zadržavani su u logoru sedam do 10 dana, nakon čega bi bili likvidirani.
Prvi zarobljenici su bili Jevreji, a u prvom transportu za Metajnu, od 48 žena koje su krenule sa decom, na samom putu je zaklano 44 Srpkinja koje nisu ni stigle do logora.
Logoraši su, kako je ispričao Bastašić, provodili vreme radeći kameni put bez ikakvog alata, put koji nema nikakvu funkciju, koji vodi ni od kuda i nigde, a prisiljeni su bili da rade samo radi iznurivanja, da ne bi bili u stanju da pruže bilo kakav otpor.
„Put koji su gradili logoraši je opstao do danas i veoma je malo oštećen. Treba reći da je to jedinstveni memorijal nastradalim Srbima i Jevrejima, koji su ti mučenici sami sebi sagradili“, istakao je.
Većina logoraša je ubijena davljenjem u akvatorijumu ostrva Paga, rta Slana, daleko od očiju javnosti, a kako je naveo Bastašić, žrtve su ubijane tako što im je vezan kamen oko vrata, imali su vezane ruke i noge i bili su bacani u more.
„Nakon nekog vremena, ti leševi su isplivali i oni su im rasparivali stomake da ne bi isplivavali“, kazao je Bastašić i dodao da su o tome svedočili ribari, koji su upravo zbog toga prestali da pecaju na tim mestima, iako su od toga zarađivali novac za život.
„Onda su se zločinci odlučili da te žrtve tovare u brodove i ubacivali ih u neke od jama na ovom području“, kazao je Bastašić, a prenosi Tanjug.
Ceo deo akvatorijuma gde su bacane žrtve, u širini od 100 metara, zajedno sa delom ostrva Pag na kojem su bili logori, proglašen je još šezdesetih godina prošlog veka za spomen-područje, ali kako je naveo Bastašić, prošle su decenije, a to mesto je zaboravljeno.
„Dobili smo fotografiju po kojoj smo uspeli da pronađemo ovo mesto, ali da nije bilo lokalnog meštanina sa ostrva Pag, teško da bismo mi našli ovo mesto. Lokalno stanovništvo nam je i pomoglo da pređemo ovaj put i da iznesemo „Časni krst“ i postavimo ga na mestu gde se desilo stradanje“, kazao je Bastašić.
