Na današnji dan 1946. godine, u SAD je formirana federalna komisija za proučavanje uslova života Indijanaca. U Americi još uve postoje nesuglasice: da li su Indijanci žrtve genocida?
Američki istoričar Dejvid Stenard tvrdi: „Hitler je mala maca u poređenju sa ’osvajačima Amerike‘. Šta sve ne uče decu u američkim školama: za vreme holokausta američkih Indijanaca, koji se još naziva „petstogodišnji rat“ i „najduži holokaust u istoriji čovečanstva“ ubijeno je između 95 i 114 miliona domorodaca sadašnje teritorije SAD i Kanade“.
To je bio nameran genocid. Izvodili su ga britanski kolonizatori i američki doseljenici. Zajedničkim snagama.
U Bostonu je 1722. godine objavljena deklaracija kojom se objavljuje rat Indijancima. Za skalp domorodaca SAD davalo se od 15 do 100 funti. Postoje svedočanstva da su kolonizatori koristili i biološko oružje — poklanjali su plemenima odeću zaraženu boginjama. Taj metod je kasnije koristila i američka vojska. Uz to su Indijance namerno i opijali alkoholom.
Ovde se namerno ne dotičem teme ruskog osvajanja Dalekog istoka i Sibira, jer ona uopšte ne liči na američku realnost. Međutim, navešću jedan interesantan detalj. Kako je poznato, mnogi starosedeoci Sibira i severne Rusije u organizmu nemaju enzim koji rastvara alkohol. Oni se brzo napijaju i od toga umiru. Kako je na to reagovala carska Rusija, „tamnica naroda“, kako ju je nazvao Kistin, a zatim to razvio Lenjin? Neka se napijaju? Ne. Izašao je ukaz kojim se zabranjuje prodaja alkohola istočno i severno od Bajkala. Toliko o „tamnici“.
Još, Nemci u baltičkim državama nisu mogli da se naviknu da žive i organizuju normalni dijalog sa lokalnim stanovništvom, britanske vlasti i kolonisti takođe nisu mogli da izgrade prihvatljive odnose sa Indijancima. Samo politika sile, samo oganj i mač. Da su Rusi iole ličili na njih, kod nas u Sibiru ne bi ostao nijedan starosedelački narod. A tamo ih je više od četrdeset!
Američke vlasti su 1825. godine usvojile Doktrinu otvorenosti na osnovu koje je pravo na zemlju dobio onaj kolonista koji ju je i „otkrio“. Indijanci su na toj zemlji, koja im je i pripadala, mogli samo da žive, ali su izgubili pravo svojine nad njom. Godine 1830. bio je donet zakon o preseljenju Indijanaca, a 1867. — o rezervaciji.
Uz to je masovno korišćena sterilizacija indijanskih žena u reproduktivnom uzrastu. Mislite, to je bilo davno? Ne. Američki novinari su sedamdesetih godina prošlog veka iskopali da je, na primer, u Oklahomi sterilizacija bila masovna.
Sve to podseća na rasnu politiku nacističke Nemačke. Tamo su takođe postepeno i zakonito ljude koji nisu bili arijevskog porekla smatrali ljudima desete sorte. Skalpove, istina, nisu uzimali. Zato su imali koncentracione logore i gasne komore.
Američki pisac i istoričar Džon Toland u knjizi „Adolf Hitler“ o koncentracionim logorima piše: „Hitlerova koncepcija koncentracionih logora umnogome može da zahvali njegovom znanju engleskog jezika i američke istorije. On se oduševljavao logorima za Indijance na Divljem zapadu, a često je u svom bliskom okruženju hvalio efikasnost istrebljenja starosedelačkog stanovništva Amerike“.
Naravno, u SAD većina eksperata i politikologa s nezadovoljstvom u glasu osporava Stenarda i Tolanda. Govore, između ostalog, da Stenard nema nikakve statističke podatke, da ne pravi razliku između nasilne smrti i smrti od bolesti. Rudolf Romel, profesor Univerziteta na Havajima, procenjuje da je za čitavo vreme kolonizacije u genocidu stradalo između 2 i 15 miliona Indijanaca, a ne neverovatnih 95 miliona.
Međutim, i Romelove podatke kritikuju. Zašto? Zato što „tačni“ američki istoričari i potpuno demokratska javnost, s jedne strane, ne poriču da su Evropljani i kolonizatori doneli smrt, represiju i stradanja stanovništvu Amerike. Međutim, oni uporno negiraju da je to bio genocid.
Šta je to onda bilo?
Autor Vladimir Bičkov, radio Sputnjik
