U ekskluzivnom intervjuu za Sputnjik, uz poruku srpskom narodu da mu želi mir, prosperitet i Božju pomoć u svim dobrim delima, mitropolit govori i o odnosu prema ekumenizmu, a takođe objašnjava razlike između zvanične ruske crkve i one na čijem je čelu. Pre 350 godina RPSC odbacila je reforme RPC, a njeni vernici bili su progonjeni kako za vreme cara, tako i za vreme boljševika.
Da li ste poslednjih 350 godina bili u kontaktu sa Srpskom pravoslavnom crkvom?
— Nije bilo takvih kontakata. Staroobrednici su se u vreme progona bavili svojom zaštitom i očuvanjem svoje Crkve.
Srpska pravoslavna crkva je poslednja tri veka često dobijala crkvene knjige iz Rusije. Da li se radilo o reformisanim knjigama? Koja je razlika između starog obreda i reformisane crkvene službe RPC?
— Da, to je istina. SPC je dobijala reformisane bogoslužbene knjige. Iako se ne može reći da naš bratski srpski narod nije znao za pravoslavlje do XVII veka.
Razlika između knjiga i bogosluženja pre i posle reformi je dovela do principijelnih razlika u razumevanju vere, duhovnog iskustva, ako hoćete i forme postojanja samog hrišćanstva.
Takozvana „crkvena reforma“ XVII veka koju je sproveo car Aleksej Mihajlovič Romanov i patrijarh Nikon, u suštini nije nikakva reforma. To je bio pravi pogrom pravoslavlja, direktno izrugivanje nad njim.
Uništavane su crkvene uredbe koje najtačnije odgovaraju hrišćanskom veroučenju. Krštavanje sa dva prsta koje strogo i veličanstveno simbolišu osnovnu dogmu Novog Zaveta — prirodu Hrista raspetog, zamenjeno je krštenjem sa tri prsta. Osim što tri prsta nisu toliko razumljiva u poređenju sa dva, ona su i jeretička, pokazujući da se na krstu razapinje Sveta trojica, iako je bila raspeta samo ljudska priroda Hrista sa kojom se u ovaploćenju Božje reči sjedinila i božanska priroda što i predstavljaju dva prsta.
Novim obredom je ozakonjeno polivanje vodom prilikom krštenja, što je direktno kršenje apostolskog 50. pravila. Jer jedina pravilna forma tajne krštenja je pogružavanje u vodi tri puta. To svedoče pravoslavna predanja, pravila svetih otaca.
Što se tiče promene tekstova bogosluženja — to je velika tema.
Činjenica je da nije bilo ispravljanje tekstova, već njihovo očigledno upropašćavanje. Na tu temu ima mnogo objektivnih, nezavisnih, konfesionalno nepristrasnih istraživanja koji dovode do zaključka da su testovi od pre raskola, koje mi sada koristimo na svojim bogosluženjima, bili mnogo bolji. I samo pravoslavno bogosluženje staroveraca se suštinski razlikuje od savremenog. Službe se vrše bez skraćivanja, po svim propisima. U hramovima staroveraca nećete videti nepotrebnu šetnju tokom službe, prilaženje ikonama u nevreme. Sačuvali smo staro pevanje koje je u duhu pravoslavne sabornosti i pobožni kanon u ikonopisu — sve to podstiče hrišćane na molitvu u duhu smirenja i pokajanja, bez izazivanja emocija, za razliku od horskog pevanja i realizma u religioznim slikama.
Prirodno je što pravoslavni hrišćani XVII veka većinom nisu prihvatili sve te novine koje su bile potrebne caru iz političkih razloga i crkvena reforma je bila moguća tek uz primenu sile.
Da li je ruska Crkva imala neke značajnije reforme i pre patrijarha Nikona?
— Naravno. Redakcija knjiga je bila tradicionalno prisutna u Ruskoj crkvi. Samo što se svaka liturgijska knjiga poštovala kao hrišćanska svetinja, paralelno sa krstom, ikonom i moštima. Ako se negde i pronalažene greške, o tome se diskutovalo, pažljivo upoređivalo sa starijom rukopisima, posebna pažnja je bila posvećena semantičkoj prirodi liturgijskog teksta. Šta se desilo za vreme Nikona: za nekoliko godina je izašlo nekoliko redakcija Službenika koje su se jako razlikovale među sobom, unoseći u crkvenu službu konfuziju i zbunjujući ljude.
Knjige su se nepažljivo „ispravljale“, sa savremenim (u vreme patrijarha Nikona) grčkim originalom koji nije bio posebno kvalitetan. Bez bilo kakvog poboljšavanja u liturgiji, naprotiv, menjajući je. Tekstovi su iskrivljeni i predstavljani kao stari, grčki. To je bila „reforma“ koja se izvodila u velikoj žurbi. Za pravo upoređivanje starih rukopisa i savremenih knjiga bi bilo potrebno nekoliko decenija.
Osim toga, u XV veku je mitropolit Kiprijan izvršio crkvenu reformu, mnogo veću po liturgijskoj suštini, od Nikonove. Bio je izvršen prelazak Ruske crkve sa Studijskog tipika na Jerusalimski koji je stroži, više asketski i više odgovara manastiru. Međutim, reforma Kiprijana nije dotakla suštinu vere i duhovno iskustvo ruskog hrišćanina. U isto vreme, nije nije bilo izvršeno duhovno falsifikovanje, kao što je to bilo za vreme Nikona.
U srpskoj javnosti se često pominje da je i sadašnji obred zastareo i da ga treba modernizovati. Da li danas kada se društvo ubrzano menja i Crkva treba da prati te trendove? Između ostalog, promenu datuma praznovanja Božića i Vaskrsa.
— Šta znači „zastareo“? Ko to govori i šta on podrazumeva pod termin „zastareo"? Da li je zastareo stari sakralni crkvenoslovenski bogoslužbeni jezik? Da li je ikonopis zastareo? Da li je zastarela molitva „Oče naš"? Biblija? Psaltir? Liturgija je za staroverce deo svetog predanja, deo otkrovenja Gospoda, forma razgovora sa Gospodom. Bogosluženje nije uveo čovek, već sveti oci. Na koji način onda ono može zastareti? U XVII veku su takođe govorili o reformi bogosluženja, samo su metode izvođenja te modernizacije bile različite.
Prve nikonovsko-aleksejevske reforme su očigledno bogohuljenje, dok je grupa protopopa Avakuma i Pavla Kolomenskog bila za očuvanje starog poretka. Trebalo je izbaciti sve što je suvišno, nepotrebno, upoznati iskonski divni poredak pravoslavnog bogosluženja. Ako govorimo o „zastarelosti“, može se o mnogome govoriti, samo ne o bogosluženju. Mogu „zastareti“ ljudske duše i srca u strastima i porocima. Zato se i bogosluženje mnogima čini dugim, nerazumljivim, nejasnim, tuđim, skoro egzotičnim.
To što se ne mora menjati, i ne treba. Vidimo šta se dešava u drugim hrišćanskim konfesijama i dolazimo do zaključka: Crkva ne treba da ide u susret ljudskim prohtevima i njima se prilagođava. Ako krenemo tim putem pretvorićemo se u neki „interesni klub“ protestantskog tipa. Veliku opasnost predstavlja nedostatak duha same Crkve, njenog autoriteta i moralnog uticaja.
Kakav je vaš odnos prema Vatikanu? Da li podržavate ideju ekumenizma?
— Tačnije, prema Rimokatoličkoj crkvi. Za nas je to pitanje jasno od 1054. godine — godine velike šizme, kada je od hrišćanske crkve otpao njen nemali deo, uvodeći nove dogme i propise koji su protiv Svetog pisma, kao što je ishođenje Svetog duha od Oca i Sina, apsolutni crkovni primat pape, mogućnost ulaska u carstvo nebesko kupovinom indulgencija itd.
Što se tiče ekumenizma — to je ideja o stvaranju jedinstvene kvazireligije u kojoj se sve konfesije, bez obzira na razlike u veroučenju, bogosluženju, tradicijama — mole „jednom Bogu“. Da, Bog jeste jedan, ali je i crkva jedna u kojoj je jedina istina i spas. Hrist nije osnovao mnogo crkava sa različitim učenjima, već jednu jedinu. Ideju „hrišćanskog jedinstva“ su pokušali da nam nametnu još za vreme Firentinske unije 1438. godine. Još tada je Ruska crkva nije prihvatila, videvši u njoj opasnost od degeneracije samog pravoslavnog hrišćanstva.
Kakav je vaš odnos prema Vaseljenskoj patrijaršiji? Smatrate li je prvom među jednakima?
— Vaseljenska patrijaršija je Konstantinopoljska pravoslavna crkva — jedna od 15 takozvanih „kanonskih" crkava. Prema predanju, osnovali su je apostoli Andrej i Jovan Bogoslov. Na čelu Konstantinopoljske crkve su se nalazili veliki sveci i vaseljenski učitelji, kao što su Grigorije Bogoslov i Jovan Zlatoust čiji radovi su neiscrpni izvor bogoslovske mudrosti i crkvenog učenja za sva vremena. Nas i Konstantinopoljsku patrijaršiju objedinjuje zajednička sveta istorija, istorija drevne crkve, epoha velikih vaseljenskih sabora, veliki broj hrišćanskih svetaca, mučenika, pustinjaka, pobožnih ratnika, vernika koji su postali sveci. Međutim, to je sve istorija. Danas RPSC, kao direktna naslednica stare ruske crkve od pre reformi nema ni kanonske ni molitvene kontakte sa Konstantinopoljskom patrijaršijom, kao što nema ni sa Moskovskom. Kako bi se to razumelo potrebno je dublje poznavati istoriju pravoslavlja. Sećamo se da se Konstantinopoljska patrijaršija (takozvana „Grčka crkva“) u XV veku diskreditovala potpisivanjem sramotne Ferarsko-firentinske unije. Skoro svi njeni episkopi su prihvatili tu uniju, postavši otpadnici. Samo nisu potpisali Marko Efeski i još nekoliko episkopa. Tada je između Ruske crkve i Konstantinopoljske patrijaršije došlo do raskida molitveno kanonskih kontakata, dok je ruski mitropolit Isidor proteran sa moskovskog trona zbog potpisivanja unije. Sve je to za ruske staroverce živo, događaji iz prošlosti nisu izgubili poučnu aktuelnost.
U carskoj Rusiji je bio veliki procenat staroobrednika, pominjalo se čak 20 procenata od ukupnog broja stanovnika. Koliko ih ima danas?
— Nemamo tačnu statistiku. Ima oko milion-milion i po hrišćana po celom svetu koji pripadaju Belokrinickoj jerarhiji. Zajedno sa starovercima drugih crkava nas ima, naravno, više.
Možete li razbiti mit da su staroverci masovno učestvovali u Oktobarskoj revoluciji i da su zbog progona u periodu carske Rusije iskalili svoj gnev na crkve RPC? Da li su oni bili najveći progonitelji RPC u SSSR?
— Mit sam po sebi nije ni potrebno razbijati. Nikad staroverci nisu „masovno“ učestvovali u revolucionarnim pokretima. Nakon 1917. godine došlo je do klasnih, ali ne i religioznih podela. Predstavnici svih veroispovesti su bili i u jednom i u drugom taboru. Što se tiče progona, staroobredna crkva, zajedno sa novoobrednom je prošla kroz sav učas krvavog terora koji su vršili boljševici. Štaviše, revolucija je nanela starovercima veću štetu, nego carski progoni. Staroobredna crkva je izgubila materijalni oslonac — trgovce, jer je 60 odsto kapitala u carskoj Rusiji pripadalo trgovcima-starovercima. Međutim, mi koji smo prošli boljševičke progone XX veka, živimo u saznanju da osnova crkve nisu materijalna blaga, već prava vera u bogočoveka Hrista i nada na spasenje.
Da li je poseta predsednika Vladimira Putina prošle godine vašem sedištu znak da se ide u pravcu ujedinjenja RPC i RPSC?
— Ako bude volja Božja, biće ujedinjenje. Međutim, u ovom trenutku postoji vrlo velika razlika između naših crkava: u liturgijskoj praksi, tekstovima, tradicijama, u onom što se danas naziva „obredima", različitim pogledima na istoriju raskola, crkvenu reformu XVII veka. Naši odnosi sa RPC u ovom trenutku se mogu okarakterisati kao dobrosusedski. Imamo delimično zajedničku istoriju, u problemima iskorenjivanja društvenih poroka i moralnog vaspitanja smo faktički jedinstveni i istupamo zajedno. Međutim, danas ne postoji evharistijska komunikacija.
Naravno, staroverci su srećni što je prvi put u istoriji otadžbine šef države napravio posetu mira i prijateljstva Rogoškoj slobodi (sedištu staroveraca u Moskvi). Viši predstavnici vlasti (carske i sovjetske) nisu dolazili u prijateljsku posetu Rogoškoj. Što se tiče „koraka u pravcu ujedinjenja“ od strane predsednika, o tome nije bilo razgovora. Naša država je svetovna i po Ustavu sve religiozne organizacije su odvojene od države. Naš predsednik radi na jačanju države i ne meša se u crkvene poslove.
