Smatra se da je jedna od najvećih tragedija ruskog naroda počela 1652. godine kada je patrijarh Nikon, uz pomoć cara Alekseja Mihajloviča (Romanova), pokrenuo crkvenu reformu. Ona je pravdana time da je tokom vekova prepisivanja crkvenih knjiga i obreda nastao veliki broj grešaka i da, kada je došlo vreme tipografije, sve to treba ispraviti.
Prirodno, to je trebalo uraditi po uzoru na stare grčke i ruske rukopise. Takav poduhvat je bilo izuzetno teško sprovesti i u 20. veku, uz svu savremenu tehniku i veliki broj stručnjaka u različitim oblastima, od lingvista do istoričara.
Međutim, oko patrijarha Nikona se tada okupljaju neki koji nude „stručne usluge“. Umesto rukopisa na starogrčkom jeziku, oni uzimaju savremene redakcije na novogrčkom jeziku, štampane u Veneciji. Knjige se iznova štampaju, bogosluženje se menja, više se ne krsti sa dva prsta kao u stara vremena, već sa tri, pisanje imena Spasitelja više nije Isus, već Iisus, više se ne vrši krštenje „potapanjem“ u vodu, već samo „polivanjem“.
Sve te promene su bile grom iz vedra neba za ruski živalj tog vremena. Treba razumeti da je čovek u 18. veku bio okrenut spasenju duše. Kod njega se sve vrtelo oko toga i promena obreda značila je promenu svega onog što je predstavljalo pravoslavlje. Protiv reformi su bili većina moskovskih i provincijskih duhovnika, vlastela i seljaštvo, na čelu sa protopopom Avakumom, nekadašnjim Nikonovim prijateljem.
Staroverci su postali „raskolnici“, iako se oni tako nikad nisu osećali, pošto su smatrali da se strogo drže vere svojih predaka. Zvanično proglašeni jereticima, bili su anatemisani i progonjeni. Za kratko vreme su bili izolovani i satrveni svi duhovnici staroveraca. Poslednje njihovo uporište, Solovecki manastir, bilo je pod opsadom osam godina kao neprijateljsko utvrđenje, a osvojila ga je ratna flota. Nakon osvajanja, monahe su vezivali za stubove, odsecali im glave i na sve moguće načine ih mučili.
U ruskom društvu raširila se strašna pojava kao što je samospaljivanje. Prema nekim informacijama, broj ljudi koji su se spalili za vreme postojanja Ruske imperija dostigao je 20.000.
Staroverci su bili primorani da se skrivaju od predstavnika kanonskog pravoslavlja u najzabačenijim uglovima Rusije. Veći deo predstavnika drevnog pravoslavlja, kako su oni sebe nazivali, zaustavio se na Dalekom istoku, u Primorskom kraju, na Uralu, u Centralnom Sibiru, u Poljskoj i na teritoriji savremenih baltičkih zemalja. Za vreme Petra Prvog im je bio uveden dvostruki porez.
O tim strašnim danima kasnije je pisao filozof Aleksandar Solženjicin: „I sve što se kasnije desilo sa Crkvom… od Petra do… Raspućina… zar nije kazna zbog staroveraca?… Crkva ne treba da počiva na nepravednosti… Bože, kako smo mogli satrti najbolji deo našeg plemena? Kako smo mogli rušiti njihove kapele, a sami se mirno moliti i biti u dobrim odnosima sa Gospodom? Odrezivati im jezike i uši! I ne priznavati svoju krivicu?!“
Već za vreme Katarine Velike sve počinje da se menja. Ukida se porez, a staroverci dobijaju mesto za groblje sa kapelom u Moskvi. Na Preobraženskom groblju podignut je veliki hram posvećen Uspenju Presvete Bogorodice (danas Hram Svetog Nikole).
Staroverci počinju aktivno da učestvuju u društvenom životu ruskog carstva, posebno nakon ukaza o verskoj trpeljivosti iz 1905. godine. Oni su izvršili ogroman uticaj na rusku poljoprivredu, industriju, trgovinu. Prema nekim podacima, uoči revolucije 64 odsto trgovačkog kapitala u Rusiji pripadao je njima. Najbogatije porodice koje su se držale starih običaja su bile: Rjabušinski, Gučkov, Morozov, Šibajev, Šeloputin, Soldatenkov, Bugrov, Ostrouhov. Oni su bili i socijalno aktivni, bavili su se dobrotvornim radom, bili su mecene, učestvovali su u lokalnoj samoupravi i narodnom obrazovanju.
Za vreme boljševika, kao i ostali predstavnici drugih veroispovesti, bili su mete najveće represije. U njima su videli pomagače belogardejaca i slali su čitava sela na velika gradilišta. Sve knjige, ikone, manastiri, školske ustanove i javne organizacije staroveraca bile su uništene tridesetih godina dvadesetog veka. Mnogi su emigrirali, prvenstveno u Australiju i Latinsku Ameriku.
Pomesni sabor Ruske pravoslavne crkve iz 1971. godine izjednačio je stare i nove obrede. Iako ta odluka nije pomogla da se reši pitanje vekovnog raskola, ono je ipak doprinela da se prevaziđe otuđenost i uspostave bratski odnosi. Treba reći da je danas u toku proces zbližavanja i prevazilaženja istorijske nepravde raskola. U mnogim pravoslavnim hramovima se služi bogosluženje po starim obredima. Ulazeći u pravoslavne crkve, staroverci se mogu krstiti sa dva prsta.
U videu ispod možete pogledati kako staroverci iz Ukrajine pevaju o ruskom predsedniku Vladimiru Vladimiroviču Putinu.
Danas je epoha gonjenja staroveraca završena. Krajem devedesetih godina posle više od 300 godina raskola, Ruska pravoslavna staroverska crkva bila je priznata u Moskovskoj patrijaršiji. Naravno, nema reči o ponovnom spajanju crkava, ali međukonfesionalni dijalog je uspostavljen i uspešno se vodi.
„Ne čini li vam se oče Severjane, da neće biti dobra Rusiji sve dok ne dobijemo oproštaj od staroveraca i dok ne objedinimo sve ponovo?“, pisao je sa tugom u srcu Solženjicin.
