Šansa da se realizuje ideja o „razgraničenju“ sa kosovsko-metohijskim Albancima ne iznosi, kako to reče gensek predsednika Republike Nikola Selaković — 5 odsto. Procentualno, ta šansa je — 0.1 odsto. Ili, u domenu statističke greške.
Sa jedne strane, teško je uopšte nazreti šta može biti najmanji zajednički sadržalac za dogovor Beograda i Prištine. Pod „razgraničenjem“ se u Beogradu podrazumeva „podela Kosova“. I to, sudeći po izjavama najvažnijih nosilaca državnih funkcija — asimetrična u svakom pogledu. U taj „paket“ bi ušao (krnji, bez južne Mitrovice i Vučitrna) sever Kosova, plus neki poseban status (eksteritorijalni!?) za 44 lokacije južno od Ibra. Tada bi, ono što preostane Albancima, moralo da bude „Južno Kosovo“, a ne „Kosovo“.
Za Srbe i Srbiju bi u takvom raspletu ovo bilo od velike psihološke važnosti zbog daljeg baštinjenja kosovskog nasleđa i održavanja kulturne vertikale. E sada, kada može „Severna Makedonija“, zašto ne može i „Južno Kosovo“? Odgovor je, što se Albanaca tiče, jednostavan: oni pod „razgraničenjem“ podrazumevaju razmenu teritorija!? Niti ima referendumske većine među Srbima koja bi pristala na „razmenu teritorija“ (nema je ni za opisanu podelu, a kamoli za nešto manje od toga), niti ima referendumske većine među Albancima koja bi pristala na „južnokosovizaciju“ albanskih delova Kosova i Metohije.
Ukoliko bilo koja od dve strane popusti, u istoriju odlazi upisana sa odrednicom „izdajnička“. Pored toga, nema spremnosti ni kod zapadnih sponzora „kosovske nezavisnosti“ da se u takav rasplet ulazi. Previše je tu nepoznatih.
Sa druge strane, Volfgang Petrič nam je odlično ocrtao zašto tako nešto neće podržati ni protivnici „kosovske nezavisnosti“ u međunarodnim odnosima. Akademik Dušan Kovačević se na to nadovezao, potpuno nesvesno i reagujući nerezonski. O čemu se radi? O tome da dogovor o „razgraničenju“ ne predstavlja „stavljanje tačke na pitanje statusa Kosova“, već samo dodavanje zapete, posle koje sledi novi hod po mukama za Republiku Srbiju.
Za EU i Veliku Britaniju, pošto su geografski bliži je mnogo više, a za SAD nešto manje — problematično strategijsko zbližavanje Srbije sa Rusijom i Kinom, koje se u kontinuitetu odvija od 2006. godine, a što nisu poremetile ni promene vlasti u Beogradu. Već je dosta pisano o tome prethodnih meseci, posle „konačnog sporazuma“ sa Prištinom, za Beograd i neće biti nekog preteranog izbora, osim da se i Srbija uputi ka NATO-u i tako prihvati sve ono što je na Zapadu skrojeno još u jesen 1999. godine. To je ono što potpuno nepolitički poručuje akademik Kovačević: ionako smo u okruženju 40 miliona stanovnika NATO država, to je i naše odredište! „Dobitak“ je, kako primećuje Predrag Vasiljević, očigledan: Đura će nam oprostiti što nas je tukao!
Zbog svega ovoga i žestoke poruke iz Moskve i Pekinga, upućene pre svega rukovodstvu u Beogradu (mada često sročene tako da se stiče utisak kako su namenjene Briselu i Vašingtonu), u kojima je Rezolucija 1244 pomenuta više puta za poslednje 4 nedelje, nego za prethodnih 4 godine. Niti bi dve stalne članice SB UN pristale da posle svega ispadnu smešne i nasamarene, niti su spremne da budu ugrožene njihove dugoročne investicije na Balkanu (a koje će, sudeći po Petričevom stavu, odmah biti preispitane, čim se „konačni dogovor“ potpiše, jer se upravo tako „smanjuje uticaj“). Za Srbiju bi, iz više razloga, kako (geo)političkih, tako i ekonomskih, ovakav rasplet bio ravan samoubistvu. To je jasno svima.
Ipak, i pored toga što „razgraničenje“ nema perspektivu, razloga za brigu ima. Pre svega zbog toga što se spor sa „eksternog nivoa“ i albansko-srpskih razmirica seli na „interni nivo“ i srpsko-srpsko sukobljavanje. Previše je teških reči palo, neprimerenih reakcija državnih funkcionera je bilo onoliko, odnosi republičkih vlasti i SPC nisu bili gori još od pada komunizma, a polemike postaju sve emotivnije, pa su samim tim i posledice nepredvidivije.
Već sada, rasprava koja je otvorena utiče na kolektivno samopouzdanje, unosi nemir i otvara vrata za razne mešetare. Iz nje će srpski korpus izaći oslabljen. A onda, pitanje je da li će moći zaštititi ijedan svoj interes, bilo u Srbiji ili okruženju!?
U sličnoj situaciji, kada se pre vek i po vodila (po nečemu slična) rasprava u Rusiji, veliki Dostojevski nije imao nikakvih dilema. Moramo poštovati sebe i braniti svoje, da bi nas drugi poštovali. Ako ne poštujemo sami sebe i ne istaknemo da ćemo braniti svoje, drugi će nas smatrati za drugorazredne.
A sa državama i narodima iz te kategorije nema razgovora. Već samo nametanja rešenja. I beskrajnog ponižavanja.
