Kostić dodaje da problem KiM ne može biti opravdanje da tvrdimo da su nam, kada su pitanju problemi sunarodnika u susednim zemljama, „vezane ruke“.
„Upravo sada je trenutak za formiranje jednog prosvetljenijeg i bolje koncipiranog ministarstva (ili kakve druge adekvatne institucije) za našu dijasporu“, navodi Kostić za Tanjug, odgovarajući na pitanje da li su Srbiji, zbog nerešenog pitanja KiM, vezane ruke i smanjen politički prostor za rešavenje brojnih otvorenih pitanja sa susedima, pre svega položaja i zaštite prava Srba koji žive u okolnim zemljama.
On navodi da je SANU preduzimala i preduzima, u okviru svojih mogućnosti, aktivnosti po ovim problemima, ali su one ostale nepoznate javnosti ili su dočekane s izvesnom nelagodom.
„Nisam siguran u kojoj meri je u Srbiji postojala svest o tim problemima i pre akutizacije problema Kosova i Metohije, a bilo ih je, i to u ’susednim, tradicionalno prijateljskim‘ zemljama. Iako ih potiskujem, muče me sećanja na doček nesrećnih žrtava ’Oluje‘, koji nam (ili ’mi‘, ako hoćete) ne služi na čast“, ističe predsednik SANU.
A na pitanje — koliko dugoročna uslovljenost Srbije problemom Kosova „ohrabruje“ neke naše susede da ne poštuju ni osnovna prava naših sunarodnika, Kostić je uputio širi odgovor, koji, u celini, glasi:
Prostor kome pripadamo brutalno je zatrovan izvesnim apokrifnim stavovima, kojima je „međunarodna zajednica“ verovatno i svesno kumovala. Na primer, radi se o nekritičnoj raspodeli krivice, pa su političke elite različitih kolektiviteta zloupotrebile koncept „ekskluzivnosti i isključivosti žrtve“ radi postizanja često prizemnih ciljeva i maskiranja „domaćeg, kućnog nacionalizma“.
Drugo na šta želim da ukažem je skraćivanje vremenskog okvira istorije, koja na ovim prostorima sada traje samo par decenija — ono što se događalo pre toga više ne važi.
Štaviše, uočljiv je trud da se ta „preistorija“, od pre samo pola veka ili tek nešto više, našminka bojama „političke korektnosti“ ili za domaće potrebe izmenjene istorije.
Konačno, u istorijskim rutinama balkanskih naroda trajno je ustoličen kompleks žrtve, projektovanje krivice na one oko nas, diluvijalna opravdanost osvete za sve što je podneto, koja nikada nije dovoljna niti se može dovesti do kraja. Infantilno-maligno nacionalni identiti se često definišu, ne kroz nas same, nego kroz naša neprijateljstva, kroz one druge koji su tako različiti od nas (nedovoljno zadovoljni time da „mi budemo mi“, pribegavaju staroj matrici „mi smo zapravo ne-vi“). I tu je Srbija u problemu i izvesnom čudu, koje ne mimoilazi ni mene.
Suviše je ostalo nepopunjenih rovova i tranšeja istorije koje su moćni vozači točka istorije iskoristili da ponovo razigraju stare podele i mržnje. Balkanski narodi ni u suočavanju sa budućnošću nemaju više iste pozicije — neki su članovi EU (ključni kriterijum njihovog prijema leži u antiruskim resentimanima evropske politike), a gotovo svi hrle u NATO.
U tim trkama ka „napretku“, jedna od balkanskih igara postaje i saplitanje, a uveče, kada odmaramo, igramo se laže i paralaže.
Ja se od muke nasmejem kada me neke ambasade suseda zovu na proslave njihovog oslobođenja ili spomene na okupaciju, koju su, nema sumnje, brutalno vršili i moji preci, koji su u muci preživljavanja na obroncima Svrljiških planina, barem prema logici mojih montanjarskih prijatelja, gajili izrazito kolonijalne apetite.
A ja naivan nisam ni primetio da su moj Milutin, njegov brat Veljko ili njihovi izginuli vršnjaci zapravo samo ostrašćeni kolonijalni osvajači koji su se nesrazmerno obogatili.
Samo obiđite kraj mojih predaka, da vidite šta je sve u njega uloženo, na primer u poslednjih 150 godina. Ako još koga u tom selu uopšte ima.
Uz to, vidite i sami koliko ima lidera u regionu — čuda uspešnosti!
Možda je vreme da se detaljnije pozabavimo Srbijom, i to ne samo Srbijom na Balkanu (na koji će nas uporno vraćati naši „prijatelji“ i neke druge logike), već Srbijom u svetu!
