Tako su gotovo svi mediji preneli odgovor Dušana Kovačevića na novinarsko pitanje jesu li Srbiji zbog Kosova „vezane ruke” da rešava otvorena pitanja sa susedima, pre svega pitanje položaja i prava Srba, i koliko takva pozicija zemlje ohrabruje naše susede da po tom pitanju ne primenjuju ni sporazume na koje su se obavezali?
„To što smo okruženi sa 40 miliona ljudi u NATO-u je suština i problem, pa i rešenje onoga što nas danas muči“, ocenio je Kovačević.
Šta nam je u stvari, sa malo reči, i mnogo poruka između redova, saopštio cenjeni dramski pisac i član SANU?
Da li je poenta u ovim zaključcima:
- Pošto je Srbija okružena sa 40 miliona ljudi koji su u NATO-u — rešenje je da za Kosovo prihvatimo ono što propiše Zapadna vojna alijansa.
- S obzirom da je NATO vojna organizacija koja je najviše pomogla stvaranju nezavisnog Kosova i komadanju Srbije — rešenje je da kapituliramo i da priznamo da Kosovo nije deo naše državne teritorije.
- Sudeći po tome što je NATO zbog Kosova i Metohije 1999. godine bombardovao Saveznu republiku Jugoslaviju, rešenje je da nam „oproste što su nas tukli“, što bi rekao čuveni Kovačevićev lik Ilija Čvorović „sumnjivom“ podstanaru.
- Zbog toga što je Srbija okružena sa 40 miliona ljudi u NATO-u, nema druge nego da na koncu i sama postane članica Zapadne vojne alijanse.
- Jedini način da rešimo sve nacionalne sporove sa susedima je da im se pridružimo pod okriljem Severnoatlantskog pakta.
Ili je možda Kovačević imao ovo na umu:
- Srbija je okružena sa 40 miliona ljudi u NATO-u, koji je stvorio nezavisno Kosovo, ali to nije ništa u odnosu na najmnogoljudnije zemlje sveta Rusiju, Kinu, Indiju, Brazil… koje su protiv nezavisnog Kosova i Srbija bi trebalo na njih da se osloni.
- Srbija je u NATO okruženju koje joj ugrožava nacionalne interese, tako da naša zemlja nikako ne bi smela da postane član Alijanse već da ostane neutralna.
- Srbija bi trebalo da se priprema za političku konfrontaciju sa moćnim zapadnim vojnim blokom u čijem je obruču, kako bi odbranila svoje vitalne interese…
Uz malo mašte, sve ovo, i još mnogo toga kreativnog, moglo bi da se „učita“ i „dopiše“ u kratku repliku akademika Dušana Kovačevića kojom je on izneo srpski problem, kao i njegovo rešenje.
Nevolja je, čini se, što nije korisno po državu da intelektualci ovakvog formata povodom najzamršenijih i najizazovnijih državnih pitanja izlaze u javnost sa šturim, neargumentovanim i nedorečenim rebusima.
Jer Srbija je pred istorijskim iskušenjem i od umnih glava se očekuje jasan, potkovan i utemeljen stav. Ako ga imaju i ako žele da ga iznesu u ovim vihornim vremenima.
U protivnom, ostaje dilema — šta je pisac hteo da kaže.
