Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan zapretio je da bi SAD mogle da izgube saveznika u Turskoj, komentarišući stav Ankare o zatvaranju američkog pastora Endrjua Bransona koga turski organi drže od oktobra 2016. godine zbog optužbi za angažovanje u organizaciji gulenista FETO. Poslednjih dana pitanje sudbine pastora postalo je jedno od najaktuelnijih u odnosima između SAD i Turske. Američki predsednik Donald Tramp i potpredsednik Majk Pens najavili su mogućnost uvođenja ekonomskih sankcija Turskoj ukoliko se ne preduzmu hitni koraci za oslobađanje Bransona.
Silazna spirala loših odnosa
Da li stvarno postoji mogućnost da prestane višedecenijsko savezništvo? Šta bi to značilo geopolitički i koliko bi promenilo stanje na Bliskom istoku? Istoričar i publicista Nemanja Starović kaže za Sputnjik da slučaj pastora Bransona i najnovija zatezanja na liniji Ankara–Vašington predstavljaju još jednu stepenicu u dugoj i veoma ozbiljnom pogoršanju odnosa Turske i Sjedinjenih Država.
Slučaj Branson nije bezazlen, s obzirom da se radi o američkom državljaninu koji se od strane vlasti u Ankari nalazi na veoma ozbiljnoj optužnici, napominje Starović. U pojedinim turskim medijima čak je navođeno da je u sklopu planova za neuspeli vojni puč jula 2016. pastoru bila namenjena visoka pozicija u strukturama CIA u Turskoj.
„Međutim, slučaj pastora Bransona ima daleko širu sliku, a to je da vlasti u Ankari zauzimaju principijelan stav povlačeći paralelu između njegovog slučaja i imama Fetulaha Gulena kog SAD već preko dve godine odbijaju da izruče vlastima u Turskoj, uprkos veoma brojnim i, moram da kažem, kredibilnim dokazima o aktivnostima organizacije na čijem se čelu on nalazi i koja je odgovorna za brojne zločine, uključujući i najveći, a to je pokušaj puča jula 2016. godine“, navodi sagovornik Sputnjika.
Taj slučaj nije izolovan i deo je silazne spirale koja traje već duže vremena, ponavlja Starović i podseća da je ne tako davno delovalo da će ta spirala biti zaustavljena kad smo imali slučaj dogovora između Ankare i Vašingtona u vezi sa zajedničkom kontrolom određenih ključnih gradova na severu Sirije.
Otimanje uticaju koje traje
„Sad je to zatezanje u odnosima nastavljeno. To je deo šire slike u kojoj Turska već godinama pokušava da izgradi relativno samostalnu poziciju i da zauzme onu ulogu za koju smatra da joj prema prirodi stvari pripada, kao jednoj nesumnjivo regionalnoj sili i verovatno najsnažnijoj državi na čitavom prostoru Bliskog istoka, ako pogledamo u kategorijama ekonomije, demografije, tehnologije, vojne sile“, jasan je Starović.
Međutim, želja Ankare da izgradi polivalentnu međunarodnu politiku ne nailazi na odobravanje Vašingtona, smatra sagovornik Sputnjika i podseća da Turska u proteklih nekoliko godina, a pogotovo nakon jula 2016. godine i neuspešnog vojnog puča, pokušava da izgradi saradnju sa državama koje su joj tradicionalno bile rivali.
„Govorimo o Iranu, Ruskoj Federaciji, ne prekidajući pritom veze sa Sjedinjenim Državama, koje prosto postoje i odvijaju se kako na bilateralnoj osnovi, tako i u okvirima NATO-a. No čini se da takva pozicija i takva politika Ankare, očigledno voljom Vašingtona, neće biti održive na duži rok. Već imamo čitav niz ozbiljnih razmirica između Ankare i Vašingtona koje se tiču kako organizacije Fetulaha Gulena, koji ima svoje utočište u Pensilvaniji, tako i razmirica povodom statusa kurdskih organizacija u samoj Turskoj, ali i u Siriji i u drugim državama regiona“, ukazuje Starović za Sputnjik.
Ako neće Vašington, ima ko hoće
Prema tumačenju tog istoričara, Turska takođe ne može povoljno da gleda na ozbiljnu eskalaciju koja se dešava na relaciji Vašington–Teheran i težnju Vašingtona da i politički i bezbednosno izoluje Iran. To bi za Tursku predstavljalo crvenu liniju koju ona ne želi da dozvoli, jer bi se, precizira Starović, još jedna eskalacija ili možda i vojni sukob na njenim granicama katastrofalno odrazili na poziciju same Turske, imajući u vidu unutrašnju nestabilnost na samom jugoistoku zemlje.
„Ako pogledamo konkretno Rusiju, ta saradnja od taktičkog prelazi u strateški modus. Vidimo ugovore o nabavci S-400, zatim ogromna ulaganja ruskih kompanija u razvoj nuklearnih tehnologija, pre svega civilnih nuklearnih tehnologija u samoj Turskoj. Sa druge strane, SAD su skoro donele odluku da obustave isporuku aviona F-35 uprkos tome što je Turska zajedno sa još nekim državama NATO-a praktično kreditirala i finansirala razvoj te veoma skupe tehnologije“, navodi Starović.
Imajući sve to u vidu, Starović smatra da će se negativna spirala u odnosima nastaviti, te da će najave daljih sankcija Turskoj koje Donald Tramp daje verovatno biti sprovedene u delo. Turska se, dodaje Starović, već nalazi na udaru američkih ekonomskih mera u smislu toga da je obuhvaćena veoma visokim carinama na čelik i aluminijum, a trgovinska razmena tih artikala između SAD i Turske vredi više milijardi dolara.
Sasvim je sigurno da Ankara nema nameru da napušta svoje mesto u NATO-u, ali kad pogledamo sadržinu tih odnosa, prema Starovićevom mišljenju, za Ankaru NATO sve više predstavlja praznu ljušturu lišenu sadržine.
„Ukoliko, kako čujemo, NATO ne može da garantuje bezbednost Turske, ako protivvazdušni sistemi NATO koji su raspoređeni na njenoj teritoriji štite manje od trećine turske teritorije, Ankara s pravom smatra da ima i pravo, ali i obavezu da obezbedi sigurnost svih građana sopstvenim sredstvima kroz saradnju sa državama koje su spremne da joj to omoguće na najpovoljniji način, što vidimo u saradnji sa Ruskom Federacijom uz delimični transfer tehnologija“, analizira Starović.
Turska ne želi da napusti NATO, podvlači Starović, ali ono što svakako treba imati u vidu i što može da zabrine jeste „veoma linearni i jednostrani“ pristup Vašingtona koji prosto ne želi istinsko partnerstvo sa svojim saveznicima, već postavlja situaciju kroz formulu: „Ko nije sa nama, taj je protiv nas“, i nastoji da svoje saveznike drži u statusu klijenata, što je za Tursku svakako neprihvatljivo.
