Međunarodni monetarni fond (MMF) traži da se Srbija već ove godine odrekne vlasništva u Komercijalnoj banci, koja je jedina preostala u državnom vlasništvu. Ne, nije to vest od pre dva dana u kojoj MMF kaže da podržava privatizaciju Komercijalne banke, mada je gotovo istovetna. Objavljena je pre ravno šest i po godina, tačnije, 25. januara 2012.
Od tada priča o privatizaciji Komercijalne banke potezana je više puta. Tog januara 2012. godine MMF je čak ocenio da država Srbija neće biti u stanju da uplati 100 miliona evra za dokapitalizaciju banke, kako bi ostala njen većinski vlasnik.
Međutim, država je bila u stanju to da uradi, a Komercijalna banka da prošlu 2017. godinu završi sa 61 milion evra dobiti pre oporezovanja i da, pokrivajući 11 odsto domaćeg bankarskog tržišta, bude i dalje lider po visini devizne štednje.
Zašto onda Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), kao manjinski vlasnik Komercijalne banke sa udelom od 24,4 odsto, u odnosu na državu Srbiju koja ima 41,7 odsto akcija u Komercijalnoj banci, „gura“ njenu privatizaciju. Započeli smo razgovore sa srpskom Vladom o privatizaciji banke kako bismo osigurali stabilnost bankarskog sistema u Srbiji, rekao je početkom juna potpredsednik EBRD, Alen Piju.
O kakvoj stabilnosti je reč, kada smo od guvernerke Narodne banke Srbije (NBS) Jorgovanke Tabaković toliko puta čuli sve potkrepljeno podacima, da je bankarski sistem Srbije stabilan. O čemu se zapravo radi?
Po oceni analitičara Foruma nezavisnih ekonomista Borislava Borovića, logično je da MMF podrži privatizaciju Komercijalne banke.
„Čak sam siguran da su oni to striktno zahtevali, ali izjave za javnost moraju biti mekše da ne ispadne da je Srbija pod pritiskom MMF-a, a jeste“, kaže Borović.
On napominje da je pod firmom savetodavnog aranžmana „čuvarkuća“, koji je Srbija nedavno dogovorila sa MMF-om, od nas u tom novom paketu zahtevana i prodaja PKB, rudnika Resavica, Petrohemije, MSK-a, ali i delova EPS-a pod, kako kaže, lepom oblandom restrukturiranja.
„MMF isključivo vodi računa o eksternoj likvidnosti države dužnika i ne interesuje ih ništa, do stvaranja uslova da se vraćaju dugovi. Oni svakako treba da budu vraćani, ali ne po modelu koji MMF zagovara, a to je brza prodaja svega vrednog u cilju zaštite kreditora“, kaže Borović za Sputnjik, napominjući da je Srbija prošle godine vratila 1,4 milijarde dolara kredita.
Sagovornik Sputnjika podseća da je Komercijalna banka druga najveća banka u Srbiji i sistemski vrlo važna finansijska institucija. Ako se sada prodaje Komercijalna banka, nema razloga da se sutra ne prodaje Dunav osiguranje ili Banka Poštanska štedionica.
„Ko upravlja finansijskim sistemom zemlje, praktično upravlja i samom tom zemljom i čudo je da srpski političari to ne vide. Prodajom Komercijalne banke, bićemo jedna od retkih, ako ne i jedina država u Evropi, sa udelom domaćeg kapitala u bankama ispod 10 odsto“, upozorava Borović. To, kako kaže, posebno brine u nedostatku Razvojne državne banke, specijalizovanih banaka, poput investicione, agrarne, hipotekarne… i pri prilično pasivnoj ulozi NBS koja je često na strani banaka, a ne privrede ili građana.
On ne spori da će država Srbija u slučaju da ne pristane na prodaju Komercijalne banke manjinskim partnerima iz budžeta morati da isplati sumu od 252 miliona evra, kako je to predviđeno loše ispregovaranim ugovorom o dokapitalizaciji te banke od pre 12 godina.
„Uprkos tome, država mora da zadrži učešće u njoj, jer je samo prošle godine Komercijalna banka imala prihod od oko 60 miliona evra. Šta znači argument o prodaji da bi se stabilizovao bankarski sistem? Nas i MMF ubeđuje da je on danas stabilan kao granit. Da ne govorimo o izvesnoj opasnosti izvlačenja profita iz zemlje, jer to sada rade sve banke. Ili o kriznim trenucima koji mogu nastupiti kada se država više ne može osloniti ni na jednu banku“, upozorio je Borović.
I profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu Dejan Šoškić smatra da država ne mora da prodaje Komercijalnu banku, ukoliko postoji dobro utemeljeno korporativno upravljanje njome. Država po pravilu izlazi iz tih poslova, ali ne mora nužno tako i da bude.
On kaže da se često zaboravlja da su mnoga preduzeća i banke na Zapadu, takođe, u državnom vlasništvu i da je posle izbijanja svetske ekonomske krize 2007-2008. godine defakto došlo do nacionalizacije pojedinih banaka, iz kojih je država posle sukcesivno izlazila prodajom akcija.
Podseća i na primer Nemačke i njenog tradicionalno bankarskog modela gde je, ne toliko federalna Vlada, koliko su savezne države, suvlasnici finansijskih institucija.
„Lično mislim da ako postoji mogućnost da se uspostavi normalno korporativno upravljanje i da država bude solidni vlasnik koji štiti interese državne svojine i ponaša se tržišno, vrlo često nema potrebe juriti u neku privatizaciju“, kaže Šoškić za Sputnjik.
Na pitanje kakve bi posledice bile po Srbiju i njen bankarski sistem u slučaju nepostojanja nijedne državne banke ako bi došlo do nove ekonomske krize, on odgovara da bi za jedan mali bankarski sistem, kakav je srpski, bilo dobro da postoji jedna vrsta raznolikosti u vlasništvu nad bankama. U tom slučaju, one ne bi bile osetljive na određena pomeranja iz jednog centra moći ili sa jednog dela globalnog finansijskog tržišta, objašnjava profesor Ekonomskog fakulteta.
To je ilustrovao ocenom da bi se sve banke u zemlji u vlasništvu matičnih banaka koje su sa teritorije EU ponašale na isti način prema svojim subsidijarima, pa bi stepen osetljivosti i prenosa potencijalne krize iz EU u Srbiju bio veći.
„Mislim da je za zdravlje finansijskog sistema dobro da imate i domaću državnu banku i domaće privatne banke, pored ovih koje su sa svojim matičnim bankama na teritoriji EU, kao i da imamo banke čiji su osnivači van EU“, ističe Šoškić.
Zato mu je, kaže, drago da Srbija ima i banke koje dolaze iz drugih zemalja, Rusije, Kine, Turske. Napominje, ipak, da je neophodno da kako u privatnom, tako i državnom vlasništvu, domaće banke posluju po strogim principima korporativnog upravljanja.
