Krajem prošle godine rukovodstvo Komercijalne banke najavilo je da će tokom 2017. banku „sprovesti kroz privatizacioni proces, koji će najviše odgovarati interesima akcionara i budućem poslovanju Komercijalne banke u zemlji i regionu“, što su mnogi protumačili kao „zeleno svetlo“ za konačnu prodaju ove najveće domaće finansijske institucije.
Doduše, prodaja Komercijalne banke najavljuje se već godinama, a i premijer Vučić je u svom ekspozeu prošlog leta naveo da će „nova vlada Srbije nastaviti proces privatizacije Komercijalne banke, konsolidacije Poštanske štedionice i pripremu prodaje Dunav osiguranja“.
Treba podsetiti i da je Međunarodni monetarni fond tražio od srpskih vlasti da do kraja godine definišu strategiju za konsolidaciju Dunav osiguranja i Poštanske štedionice. Telekom, Komercijalna, Poštanska, Dunav osiguranje — da li je u Srbiji baš sve na prodaju ili negde ipak treba podvući crtu i sačuvati bar deo državnog vlasništva?
Mahmut Bušatlija, savetnik za razvoj i investicije, kaže za Sputnjik: „Država bez svoje imovine teško može da ostvari bilo kakve ekonomske efekte“.
„Ako nemate imovinu, nemate ni šta da kolateralizujete, odnosno nemate čime da garantujete povraćaj duga. To ne znači da nećete moći da se zadužite, ali to će onda biti mnogo skuplje i rizičnije“, upozorava Bušatlija.
Kako kaže, država mora da ima svoju imovinu i da je širi, a tome u prilog govori i činjenica da je čak i najliberalnija ekonomija na svetu — SAD, poslednjih sedam-osam godina krize iskoristila da poveća svoje učešće u ukupnom kapitalu Amerike.
„Ta ideja o rasprodaji svega i svačega vodi nas u jedan podanički položaj u kome oni koji su nam posudili novac postaju naši vlasnici. Tome se možemo suprotstaviti samo jasnom ekonomskom politikom, a ona se ne može praviti od danas do sutra i ne može biti predmet dnevne politike već dugoročnog planiranja razvoja. Dakle, morate imati neki plan razvoja na horizontu od 30 ili 50 godina na osnovu čega se izvlače prioriteti, a potom se kroji ekonomska politika. To smo znali da radimo i u Jugoslaviji, dok nažalost danas niti jedna od eks jugoslovenskih zemalja to više ne zna da radi, čak to i ne smatra potrebnim. Zato i dolazimo u ozbiljne ekonomske probleme“, kaže Bušatlija.
Umesto da se daju subvencije investitorima, treba ponuditi zajedničko ulaganje, smatra sagovornik Sputnjika, jer ako država ulaže naše pare, daje ih nekome na poklon, nama pravi štetu.
„Država treba da kaže — ulažemo novac u zajedničko preduzeće, a kada to preduzeće počne da privatniku donosi novac, onda ćemo i mi imati malo više prihoda u budžetu, pa možda nećemo morati da od penzionera uzimamo novac. Sve dok javna preduzeća budu kolateralna šteta dnevne politike, mi smo u problemu, jer to opterećuje ekonomiju svakog preduzeća, i imate problem dokle god jednu firmu prodajete ne zato što vam trebaju pare nego zato što vam je neko rekao da to uradite. To je, na primer, slučaj Telekoma“, ističe Bušatlija.
Prof. dr Slobodan Aćimović, sa Ekonomskog fakulteta, za Sputnjik kaže da je, kada je reč o prodaji državnih preduzeća, neophodno napraviti ozbiljnu strategiju, a ne da se jedne godine razmišlja na jedan način, druge godine na drugi, i da ne postoji univerzalno rešenje.
„Ako bismo hteli da pokušamo da nađemo neke zajedničke principe, oni bi se ticali toga šta je zaista strateški interes? Ako je neko preduzeće infarstrukturno i ako je osetljivo da se prodaje njegova imovina i njegovi biznis modeli, onda bi tu naravno moralo da se stane, kao što je na primer slučaj sa jednim delom Telekoma, ali nikako vezano za ceo Telekom. Slična situacija kada govorimo o strateškim interesima je i sa Elektromrežama Srbije ili nekim sličnim, ozbiljnim infrastrukturnim preduzećima“, objašnjava Aćimović.
Ove druge stvari, poput Dunav osiguranja, Poštanske štedionice ili Komercijalne banke, mogu biti na prodaju, ali i ne moraju, kaže Aćimović i dodaje da to zavisi od politike vlade, kao i od toga da li su nam u nekom trenutku potrebna dodatna sredstva u budžetu.
Prema njegovim rečima, u priči o prodaji državnih preduzeća postoji još jedan jako bitan aspekt koji se često ostavlja po strani — efikasno upravljanje i kvalitet menadžmenta tih preduzeća.
„Jedan od najvažnijih aspekata koji bi nas stimulisao da idemo u privatizaciju nekog preduzeća jeste da sami sebi kažemo — mi nismo sposobni da tim preduzećima efikasno upravljamo, nemamo kvalitetan menadžment, i onda je bolje da dođe neki inostrani menadžment koji će to raditi na profesionalnom nivou, nego da to budu pripadnici jedne, druge ili treće stranke. Po mom mišljenju, taj menadžerski aspekt je takođe veoma bitan, jer ako smo sposobni da upravljamo nekim našim resursom, onda to nije za prodaju, ali ako nismo i ako ne možemo da iskontrolišemo silne troškove i neracionalnosti koje evidentno postoje u različitim preduzećima, onda evidentno nismo sposobni ni da njima upravljamo“, kategoričan je Aćimović.
Kada je reč o bankarskom sistemu, Mahmud Bušatlija se pita da li iko može da misli da možemo imati nacionalni bankarski sistem bez nacionalnih para, odnosno banaka u kojima imamo državni novac?
„Ja ne vidim nikakav razlog za to da jednu dobru banku prodate. Komercijalna banka nije u potpunosti državna, ona je samo delimično u vlasništvu države, ali tu ima i stranog i domaćeg privatnog kapitala. Dokle god ona dobro funkcioniše i donosi novac u budžet, ja ne vidim zašto bismo je prodavali. Međutim, da bi se o tim stvarima razgovaralo sa MMF-om, to moraju da rade profesionalci, a ne političari niti oni koji se predstavljaju kao profesionalci, a rade za političare, odnosno dosledno slede političke, a ne profesionalne ideje koje bi morali zastupati“, poručuje Bušatlija za Sputnjik.
