Na nišanu Lazanskog: Budućnost počela u Helsinkiju... (video)

Američki predsednik polako ispunjava svoja predizborna obećanja, ali je i dalje pod strašnom baražnom vatrom domaćih kritičara, dok Vladimir Putin uživa i dividendama sjajno organizovanog svetskog prvenstva u fudbalu. Samit u Helsinkiju bio je za Putina važan, jer, na neki način, daje nade da će onemogućiti trku u nuklearnim arsenalima, pa će i ruska privreda lakše će da diše.

Dakle, u Helsinkiju su se dogovorili da obe strane ostanu na nivou od po 1.550 nuklearnih bojevih glava raspoređenih na po 700 nosača tih glava. 

Strukturu nuklearne trijade, a trijadu čine atomske podmornice sa interkontinentalnim raketama, interkontinentalni projektili u kopnenim silosima i strateški bombarderi sa atomskim bombama, znači strukturu rasporeda bojevih nuklearnih glava po elementima nuklearne trijade odrediće Rusija i SAD u zavisnosti od svojih planova. Verovatno će Rusija više atomskih bojevih glava smestiti na rakete bazirane u kopnenim silosima, jer su Rusi tu „jači“ od Amerikanaca, dok će SAD više bojevih nuklearnih glava staviti na rakete locirane na nuklearnim podmornicama klase „Ohajo“. Kako Rusi razvijaju novu klasu nuklearnih podmornica sa interkontinentalnim projektilima to će i oni vremenom neke bojeve glave prebaciti sa kopnenih sistema i strateških bombardera na nuklearne podmornice. Zapravo, u atomskoj trijadi i Rusi i Amerikanci će s vremenom sve više strateških bombardera povlačiti iz upotrebe i njihovu ulogu će preuzimati strateške podmornice.

U Helsinkiju se razgovaralo i o načinu na koji američke i ruske nuklearne sposobnosti utiču na tehnički definisanu ravnotežu, ali o vojnom značaju nuklearnog planiranja ništa nije rečeno. U prvom su planu bili prosti pokazatelji veličine američkih i ruskih nuklearnih snaga, ali su diskretno zaobiđeni vojni principi i jednih i drugih. Zapravo, i jedni i drugi su ostali pri ranijim stavovima. Amerika već neko vreme krši stari ugovor i obavezu da neće proizvoditi nove nuklearne glave, kao i najavu da neće prva koristiti nuklearno oružje protiv država koje to oružje nemaju, da neće na napad hemijskim ili biološkim oružjem odmah odgovoriti upotrebom svojeg nuklearnog arsenala, što je bila proklamovana doktrina predsednika Buša starijeg u ratu protiv Iraka 1991. i Buša mlađeg u ratu protiv Iraka 2003.

No, Amerika se nije odrekla nuklearnog oružja kao sredstva odvraćanja i „atomskog kišobrana“, kako za sebe tako i za svoje saveznike. Istovremeno, Vašington ne odustaje od dalje izgradnje antiraketnog štita u Evropi, u Rumuniji i u Poljskoj, dok se kao pretnje nuklearnoj bezbednosti sveta sada direktno spominju Severna Koreja i Iran. Upotreba američkog atomskog oružja protiv tih država, koje ne poštuju međunarodne odredbe o zabrani proizvodnje atomskog oružja, ostaje u sferi nagađanja i spekulacija.

Predsednik Tramp već je na meti oštrih kritika američkih „jastrebova“ da je previše popustio, i da je išao na marketinški i pacifistički potez u cilju popravke rejtinga. No, kada se malo bolje pogleda, američki „ustupci“ i nisu neki konkretni vojni ustupci. Nove bojeve glave ni ne treba proizvoditi ako se postojeće mogu remontovati, trenutno ne postoji zemlja iz tzv. „otpadničkog tabora“, koja bi hemijskim i biološkim oružjem mogla da ugrozi SAD, a da bi Amerika onda odgovorila upotrebom svog atomskog oružja.

Rusija je samitom u Helsinkiju donekle relaksirala odnose sa SAD i u kontekstu ukupnih odnosa sa EU. Na vojnom planu Rusija je sebi ostavila mogućnost da na svaki novi američki borbeni strateški sistem odgovori svojim sistemom. Posebno ukoliko proceni da američki antiraketni štit u Evropi vitalno ugrožava bezbednost Rusije, odnosno ako taj „štit“ obezvređuje ruski ofanzivni raketni potencijal. Zapravo, ruski nuklearni arsenal za uzvratni udar. 

Budući i novi ugovor o strateškoj nuklearnoj ravnoteži biće izuzetno komplikovan tekst, trebalo bi da obuhvata strukturu nuklearnih snaga obe strane do najsitnijih detalja, velika pažnja moraće da bude poklonjena planovima za nadzor i kontrolu sporazuma, posebno u procesu redukcije broja bojevih atomskih glava. Tu je i problem međusobnog poverenja, ali i problem što vojni ciljevi i zahtevi Rusije i SAD nisu simetrični. Rusija ima duge i osetljive granice koje mora da čuva, SAD nemaju taj problem. SAD su u suštini pomorska sila i drže kontrolu svih mora i okeana, Rusi nemaju taj problem.

Helsinki je, dakle, bio jedna dobra međustanica na putu do budućeg velikog sveobuhvatnog dogovora o potpunoj eliminaciji nuklearnog oružja. Helsinki je bio dobar uvod za predstojeći veliki sastanak u Vašingtonu posvećen upravo tom cilju. Da li je, dakle, budućnost ipak počela u Helsinkiju?