Geri Lukas, gitarista svetskog glasa, kantautor i kompozitor nominovan za nagradu Gremi, sa diskografijom koja broji više od 30 solo albuma u raznim žanrovima, bio je gost ovogodišnjeg „Boljšoja“. S njim smo razgovarali o muzici, ali i o globalnoj političkoj situaciji, nakon što je druge večeri festivala jedinstvenim muzičkim stilom ozvučio nemi film „Šahovska groznica“ Vsevoloda Pudovkina.
Drugi put ste gost na Mećavniku. Prošli put na filmskom festivalu „Kustendorf“, sada na festivalu ruske klasične muzike. Koliko se razlikuju ova dva događaja i koji Vam se više sviđa?
— Na određen način se veoma razlikuju, zato što ja volim čistu klasičnu muziku koju slušam. Za mene je neverovatno iskustvo samo da gledam i slušam muzičare čije izvođenje je strastveno i na visokom nivou. Festival filma je psihodelični svet filmskih stvaralaca. Ove dve manifestacije se veoma razlikuju, čak i po žurkama koje se održavaju posle zvaničnog dela. Za vreme filmskog festivala ovde su igranke koje traju do 6 ujutru. Sada slušamo predivan džez. Sinoć smo se razišli oko dva sata posle ponoći. Ovaj festival je više porodično orijentisan, to je sigurno, ali meni su oba neverovatna. Volim da sviram ovde, u svakom slučaju bilo kada. Ne bih da pravim razliku, ali mislim da se na filmskom festivalu osećam malo više kao kod kuće, zato što sam ranije svirao na filmskim festivalima. Nastup na festivalu klasične muzike za mene je potpuno novo iskustvo. Svirao sam klasiku, ali imam samo jednu klasičnu stvar u svom repertoaru. Zahvaljujući Emiru Kusturici, koji mi je omogućio da svojom svirkom ozvučim nemi film, odlično sam se proveo.
Međutim, pretpostavljam da Vam je muzički festival ipak u određenim segmentima bliži. Da li ste razmenili iskustva sa nekim ovde prisutnim kolegama?
— Da. Hteo sam da pohvalim sve muzičare koje sam slušao kako sviraju, odlični su. Što se tiče novih saradnji, morali bi oni meni da ih predlože, zato što sam ja muzičar koji mnogo improvizuje u trenutku. Kada svirate klasičnu muziku, morate svirati tačno onako kako su napisane note. Možete menjati jedino tempo i akcenat.
Svojom svirkom uveličali ste prikazivanje nemog filma „Šahovska groznica“. Koju emociju donosi ovo filmsko ostvarenje?
— To je čisto uživanje, zato što možete videti deo šahovske partije velikih moskovskih majstora dvadesetih godina prošlog veka. Zbog istorijske vrednosti, veoma je važno videti igrače koji se pojavljuju. Takođe, smatram da je film veoma moderan zbog tematike muško-ženske dileme. Mislim da je divan i da dira u srce.
Ipak neobično je kada se na gitari izvodi klasična kompozicija…
— Tačno. Pokušao sam da se držim nekoliko tema iz kompozicija Čajkovskog, ali sam dodao nešto svoje muzike. Promenio sam muziku Čajkovskog, malo je okrenuo na džez.
Kompozicije koje izvodite na ovakvim događajima su, kako kažete, 50 odsto komponovane i 50 odsto improvizovane. Šta je presudno u toj improvizaciji? Trenutak, emocija, publika?
— Često sam pod uticajem atmosfere oko mene. Mogu da osetim kako se publika pomera, pokreće zbog određenog načina na koji sviram. Kada u publici sedi neka lepa devojka, moram da je impresioniram svojim izvođenjem. Ponekad, kad se zagledam u ekran, vidim nešto što nikada ranije nisam video. Na sinoćnoj premijeri, dok sam posmatrao veliko platno, sa jasnom slikom, video sam neke nove stvari koje su me inspirisale da sviram malo drugačije, iskreno rečeno.
Za Sputnjik ste istakli da ste kao dete voleli da slušate klasičnu muziku. Koje biste kompozicije i kompozitore posebno izdvojili?
— Čajkovski, „Uvertira 1812“, volim to delo, i Štrausa, „Na lepom plavom Dunavu“. Često slušam takođe Betovena i Prokofjeva. Veoma volim rusku klasičnu muziku, Šostakoviča. Sada mi je omiljen Debisi, volim njegovu i Šopenovu muziku za klavir. Mogao bih da nabrajam u nedogled.
Koliko se u Americi sluša Čajkovski?
— Rekao bih da u Americi ima mnogo obožavalaca klasične muzike. Možda jesu starije generacije, ali ima i dosta mladih virtuoza u Americi. Verovatno je veće interesovanje za klasiku u Rusiji i Evropi, zato što odatle vodi poreklo. Američka klasična muzika potiče iz kasnog 19. veka, ali postoje grupe ljudi, u velikim gradovima posebno, koje održavaju tradiciju u slušanju ove muzike.
Osim ruske klasične muzike, koliko ste upoznati sa drugim granama njihove umetnosti? Književnost, film… Šta biste izdvojili?
— Veliki sam obožavalac ruskog filma. Sovjetski reditelji su bili veoma napredni, mislim na montažu koju je razvio Ajzenštajn. Njegov rad je izučavan. Kada sam bio mlad, išao sam na filmske kurseve, gledao „Potemkina“ i „Aleksandra Nevskog“ i svideli su mi se ti filmovi. Ruska kinematografija i njen razvoj je i dalje odličan. Rusija ima velike filmske stvaraoce. Što se literature tiče, Dostojevski i Tolstoj su fantastični pisci. Od modernih pisaca 20. veka, jedan od omiljenih mi je Isak Babelj. „Crvena konjica“ je knjiga kratkih priča koja je živopisna, osećate se kao da ste akter. Naravno, Šolzenjicin, Pasternak, Bulgakov, mnogo ruskih pisaca. Neki od modernih književnika kao što je Platinov… On je toliko nadrealan, da je to predivno. Tu je i Edvard Limonov, pročitao sam nekoliko njegovih knjiga.
Kada smo se sreli prošli put na „Kustendorfu“ pre početka intervjua, imali ste potrebu da nam kažete kako Vam je žao što je Srbija pretrpela NATO bombardovanje 1999. godine. Da li i ovaj put dolazite u našu zemlju sa istim osećanjem?
— Mislim da je bombardovanje bila greška i žao mi je što su ljudi stradali, a Beograd bio porušen. To je moje lično osećanje, jer imam prijatelje u vašoj prestonici. Drugarica me je obaveštavala da se moja muzika emituje ovde na radiju, a onda je počeo rat i ona mi je poslala imejl u kome mi je objasnila kako je izašla iz kuće da bi otišla na pijacu, a da je u međuvremenu bombardovan most koji se potom srušio na njenu kuću. Bio sam užasnut. Što sam stariji, veći sam mirotvorac i apsolutno sam protiv političkog nasilja u svetu. Ja sam za diplomatiju i građenje mostova umesto uništavanja. Možda sam naivan, ali se povlačim pred demonstracijom moći i nasiljem. Bilo je mnogo pokolja u 20. veku i ne treba nastavljati sa tim i u ovom veku. Verujem da ljudi žele da pronađu način da razgovaraju međusobno, grade mostove, poštuju se međusobno. To bi svet učinilo boljim, umesto neprijateljstava i pretnji. Kao umetnik, izbegavam da otvoreno dajem političke stavove kroz svoju muziku i izjave, ali proživljavam i osećam te stvari kao ljudsko biće i smatram da ne smemo priuštiti sebi da pravimo iste greške kao u prošlosti.
Ko je po Vašem mišljenju bolji lider — Putin ili Tramp?
— Nemam pojma. Ja sam umetnik i ne bih da komentarišem politiku. Svoja osećanja ispoljavam kroz muziku i zato volim posao kojim se bavim. Muzika preskače veštačke granice nacija i dopire pravo do ljudskih srca. Ako Geri Lukas održi govor o bilo čemu, to neće uticati ni na šta. Ne želim da budem političar, čak i ako bi me neko slušao. To nije moj stil. Samo se nadam da će odgovorni ljudi biti oprezni. Ne želim da vidim kraj sveta, holokaust. Zastrašujuće je saznanje koliko nuklearnog naoružanja postoji na svetu. Ne bi bilo dobro da uništimo sami sebe. Treba da se saberemo i prevaziđemo nacionalizam. Kad čitam jutarnje vesti, nižu se neverovatne stvari, jedna za drugom. Ponekad imam osećaj da se planeta okreće bez kontrole. Hajde samo da plešemo. Šta drugo možemo!
Kako vidite trenutnu političku situaciju u Vašoj zemlji?
— Potičem iz levo orijentisane liberalne tradicije. Moji su bili na strani demokratije. Tramp predstavlja novu sliku političke panorame, za koju ćemo tek videti koliko može biti nenormalna. Kao većina ljudi, veoma sam oprezan i ne bih želeo da neko načini grešku koja nas može koštati postojećih dobrih odnosa koji su bili negovani kroz istoriju, da stvorimo neprijatelje od saveznika. Svima su potrebni prijatelji i svi žele da se osećaju sigurno i žive u miru gde god da žive.
