O ličnosti cara Nikolaja, o stradalničkoj smrti njegove porodice, kao i o vezama cara i Srbije govorili su na predavanju u Rektoratu Beogradskog univerziteta profesor Pravnog fakulteta Zoran Mirković, dr Boris Milosavljević iz Balkanološkog instituta SANU, arhimandrit Mihajlo Biković i starešina Podvorja Ruske pravoslavne crkve u Beogradu Vitalij Tarasjev.
Poslednji ruski car bio je prijatelj Srba, kao što je i dokazao, što nisu bili ni Lenjin, ni Trocki, ni Staljin. Zato je na vest o ubistvu carske porodice, sluteći šta sledi, čak i „hladni i proračunati“ Nikola Pašić pustio suzu, rekao je Milosavljević, podsetivši da su već tada službene srpske novine ubijenog cara nazvale „mučenikom“.
Prema rečima Mirkovića, Rusija je od početka 19. veka imala ogromnog uticaja na sudbinu Srbije i bez njene diplomatske podrške ne bi bilo ni priznanja Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine. Kad je reč o istorijskim okolnostima posle egzekucije carske porodice, kako je podsetio Mirković, u talasu izbeglica Srbija je primila 40.000-50.000 ruskih emigranata. Iz te velike ruske tragedije Univerzitet u Beogradu je dobio brojne naučnike i „veliku injekciju“ znanja, dodao je profesor.
Arhimandrit Mihajlo se osvrnuo na duhovnu dimenziju stradanja carske porodice koju je ruska crkva proglasila velikomučenicima. Ta duhovna dimenzija je, kako je rekao, samo vrh ledenog brega, onog što je iznedrio ruski narod kroz vekove, a dela cara Nikolaja dokazuju da je živeo u duhu Jevanđelja.
On je skrenuo pažnju da čak ni „neprijateljska komisija“, koja je istraživala rad cara Nikolaja kada je carska porodica već bila u zatočeništvu, nije moga da pronađe ništa za šta bi ga proglasila za zločinca.
Kada Nikola Pašić izgovori, u trenutku kada je srpska vojska došla do obale mora, čuvenu rečenicu — „spasa nam nema, propasti nećemo“, to nije bilo bez osnova, jer mu je car Nikolaj rekao da će „učiniti sve“ da pomogne Srbima.
„To ’učinićemo sve‘ podrazumevalo je i da dâ život, što je i uradio“, rekao je otac Mihajlo, podsetivši da je car znao da je posle revolucije i poraza u rusko-japanskom ratu protiv njega sejana omraza.
Po mišljenju arhimandrita, car je znao šta ga čeka i svesno je pristao da se žrtvuje. Car Nikolaj uzima svoj krst i ide putem stradanja, na svoju golgotu, baš kao što je i srpska vojska imala svoju, albansku golgotu.
„Ali kao i Hristova, ni ove dve ne podrazumevaju samo stradanje, već su i simbol života, jer se posle raspeća dešava vaskrs“, primetio je otac Mihajlo, ocenivši da su te dve golgote kamen-temeljac sadašnjeg i budućeg vaskresenja ta dva naroda, koji su, smatra on, zapravo jedan narod.
