„Senke nad Balkanom“ je serija čije je prikazivanje podiglo mnogo prašine u poslednjih nekoliko meseci i pokrenulo brojne polemike u društvu. Ova serija, čiji je autor Dragan Bjelogrlić, prilično brutalno prikazuje događaje koje mnogi nisu imali prilike da saznaju iz školskih udžbenika i zato se u velikom delu javnosti javila sumnja u verodostojnost serije.
Gledaoci su se najviše uskomešali oko prikazivanja Beograda kasnih dvadesetih godina prošlog veka kao mesta u kome velike probleme prave ratovi ruskih i bugarskih opijumskih kartela. Dodatno je kontradiktorno prikazan i čuveni general Petar Vrangel, kojeg u seriji igra ruski glumac Aleksandar Galibin. Ruski glumac se, bez obzira na to, nakon iščitavanja scenarija nijednom nije dvoumio. Galibin je sa svojim agentom poslao autorima serije svoj portfolio i veoma se obradovao kad je dobio pozitivan odgovor od Dragana Bjelogrlića.
Iako je uloga relativno mala, Galibin u razgovoru za Sputnjik ističe je u njoj video veliki izazov, jer, kako kaže „to je cela istorija, naša, ruska istorija, i srpska istorija, i sve se to prepliće međusobno, a to mi je bilo veoma interesantno“.
Što se tiče Vrangela, veoma mi je bilo blisko to što je predložio Dragan, jer je on predložio dramsku, tragičnu figuru, što smo i napravili. To jest, u ovom slučaju Vrangel je tragična figura. I bilo mi je to veoma interesantno, jer smo od epizode do epizode išli ka njegovoj tragediji, pre svega unutrašnjoj. Nezavisno od postojećeg sižea, već tokom snimanja. Veoma mi se dopalo što Dragan razrađuje upravo takav psihološki motiv ovog čoveka, unutrašnji psihološki motiv. I bilo mi je jako drago, uradio sam sve što je bilo u mojoj moći.
Na konstataciju da su mnogi gledaoci ostali zbunjeni povodom mnogih događaja prikazanih u seriji, a koji većini publike nisu bili poznati, pa su se javile sumnje u scenario, Galibin konstatuje:
Scenario mi se veoma dopao. Pročitao sam priču koja je u celini povezana sa Srbijom i to mi je kao ruskom glumcu bilo veoma interesantno. Naravno, postoji i jedan deo koji je izmišljen, ali to je apsolutno normalno. Pitanje šta je istina, a šta fikcija, to je već posao scenariste. Zaplet je veoma moćan, snažan i sama priča mi se učinila veoma dubokom, s velikim zadovoljstvom sam radio na njoj. Stvar je u tome što figura Vrangela veoma jako pokreće siže. Ona ne pokreće samo radnju nego i intrigu. I kroz Vrangela se intriga i događa, kao kroz ruskog generala, i to je povezano s velikim brojem ljudi koji rade oko njega kao likovi.
Ruski glumac dodaje da kada je počeo da se bavi likom Vrangela kao čoveka, da je i sam otkrio mnogo stvari koje ranije nije znao. To je, prema njegovim rečima, bio veoma snažan unutrašnji motiv da prenese tragediju ovog velikog čoveka, ali i da je baš zato očekivao snažne reakcije publike.
Ne znam kakav je odaziv srpskih gledalaca na seriju, pošto je nisam video u celini i generalno nisam tako dobro upućen istoriju Srbije. Ali kada sam čitao, učinilo mi se da su neke stvari dobro razrađene unutar scenarija i shvatio sam da će to izazvati veoma snažnu reakciju gledalaca.
Galibin dodaje da ruska armija zajedno s Vrangelom jeste bila primljena kao bratska i da je to bilo veoma snažno prijateljstvo, jer je Vrangel je mnogo pomogao Srbiji.
Pre svega, kralju je veoma mnogo pomogao. A izgubio je niz mirnodopskih bitaka. Ja to, naravno, nisam znao ranije, ali kasnije, kada sam počeo time da se bavim, shvatio sam da je tragedija ruske armije bila u tome što je srpska strana prestala da joj pomaže, kao da joj više nije bila potrebna. Mislim da tamo postoji tragičan momenat, zato što je jasno da je nemoguće da taj broj ljudi bude izdržavan u nekoj zemlji. I naravno, oni su morali nečim da se bave.
Naš sagovornik ipak veruje autorima scenarija, bez obzira što ove okolnosti ranije nisu bile poznate, a objašnjava ih upravo tragičnim okolnostima koje su zatekle rusku „belu emigraciju“ u Srbiji
Vrangelova tragedija bila je, čini mi se, u tome što je on to shvatao i odlično znao da je neophodno pobrinuti se za sve te ljude, za bivše vojnike jer oni su za njega bili kao deca. On je zbog takve njihove sudbine strašno patio, to ga je veoma mučilo, to što se događa u ruskoj armiji, takva degradacija. Međutim, nije bilo baš tako, to je istorijska činjenica.
Galibinu je ovo prvo glumačko radno iskustvo s inostranom grupom glumaca, iako je kao reditelj prethodno radio u Nemačkoj, Švajcarskoj, Finskoj, u Poljskoj. On dodaje da je proces snimanja filma ili serije manje ili više isti u celom svetu, kao i da je bilo veoma lako raditi u Srbiji jer je cela ekipa bila visokoprofesionalna „svi su znali šta rade, svi razumeju proces snimanja filma i bila je veoma prijateljska, internacionalna atmosfera, i razumeli smo jedni druge praktično bez prevodioca“, objašnjava naš sagovornik i ističe rad sa Bjelogrlićem:
Veoma mi se dopalo da radim s Draganom. On ima mnogo poverenja u glumce. To jest, on veruje ljudima koje poziva da rade zajedno, pre svega veruje glumcima kao ličnostima, on veruje u njihove mogućnosti. Ako predlažeš nešto čega nema u scenariju, a njemu se to dopada, on će obavezno raditi na tome. To jest, obavezno će razraditi taj momenat s glumcima. To je veoma važno, poverenje, to što nema neki previše tvrd stav — što nema onog „biće samo kako ja kažem“. Dobro je što Dragan dozvoljava glumcima da unesu nešto svoje i on u to veruje. Meni je to bilo veoma dragoceno.
Aleksandar Galibin je rođen je 27. septembra 1955. godine u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg). Od malih nogu je bio upućen na pozorište, jer mu je otac radio kao dizajner u filmskom studiju Lenfilm. Galibin se početku amaterski bavi glumom, a u periodu od 1973. do 1977. godine pohađa glumački smer na Ruskom državnom institutu za scenske umetnosti u Sankt Peterburgu. Od 1977. do 1979. godine igra u pozorištu u predstavama Car Boris, Pet večeri, Legenda o dvorskoj ludi i u mnogim drugim. Godine 1976. dobija svoju prvu filmsku ulogu. Tokom svoje glumačke karijere dva puta je bio u ulozi Nikolaja Drugog Aleksandroviča, u filmovima Život Klima Samgina i Romanovi: Krunisana porodica. Od 1981. do 1988. godine glumio je u okviru filmskog studija Lenfilm.
U Državnom pozorištu mladih u Sankt Peterburgu, 1993. godine debituje kao režiser. Njegova prva predstava prepoznata je kao najbolji rediteljski rad 1993. godine.
Od 1993. do 1995. godine radio je kao drugi reditelj pozorišta Litenoj u Sankt Peterburgu. U Ruskom dramskom pozorištu A. S. Puškina režirao je predstave Učenik (1995), Legenda o caru Petru i njegovom ubijenom sinu Alekseju (1997) i predstavu Ženidba (1998).
Uskoro počinju i gostovanja u inostranstvu i brojni međunarodni projekti. U periodu od 2000. do 2003. godine bio je glavni režiser pozorišta Globus u gradu Novosibirsk. Od 2008. do 2011. godine bio je rukovodilac moskovskog pozorišta Konstantin Stanislavski. Jedno vreme tokom 2014. godine bio je voditelj serijala televizijskih emisija „Čekaj me“. 2015. godine u prilično popularnoj televizijskoj seriji igrao je bivšeg ubicu koji pokušava da sakrije svoju prošlost. Uopšte, javnosti u Rusiji je prepoznatljiv po svojim televizijskim ulogama detektiva i naučnika.
Iz tri braka ima troje dece.
