Razgovarali smo u dva sata noću, posle dva izuzetna koncerta koja je održao „u Emirovoj oazi“. Nije bilo čoveka u publici koga nije fasciniralo majstorstvo i virtuoznost kojom je svirao, snaga kojom je osvajao klavir. Činilo se da njegovo telo potresaju jaki udari struje, da je ono provodnik neke više volje, da kroz njega prolazi muzika, i kao stihija pokorava instrument. Zato je bilo logično i sledeće pitanje:
Ko ste Vi zapravo — samo Denis Macujev ili čovek koji je poslat od Boga ili neke više sile da pokaže publici svu lepotu i snagu umetnosti?
— Ja sam normalni Sibirac, rodio sam se u gradu Irkutsku na obali Bajkala i kako govore svi moji drugovi iz detinjstva sa kojima se i dalje družim, ja sam ostao isti kakav sam i bio. Trudim se da budem ono što jesam, bilo da sam na sceni, bilo na fudbalu ili sa svojim drugovima. To što ste rekli da sam provodnik — da, mislim da je to prava formulacija, zato što muzičar koji izlazi na scenu obavezno vrši funkciju provodnika — mora da provede kroz sebe, kroz svoju emociju, kroz svoju dušu, kroz svoju interpretaciju misli kompozitora koji je tu muziku smislio pre mnogo godina, i da to prenese u salu, publici koja je došla na koncert.
Svirali ste prvo klasičnu muziku, a potom džez. Sve ste nas iznenadili. Da li je za vas džez odmor od ozbiljne muzike?
— Smatram da je džez jednako vredna, ozbiljna umetnost kao i klasična muzika, zato što je to jedan od najozbiljnijih žanrova koji je u dvadesetom veku procvetao, podigao se na nezamislivu visinu. Džez je stanje duše, to je veliki uzlet. Ja to veoma volim i zaista mi to pomaže u klasičnoj muzici zato što je improvizacija u interpretaciji veoma važna za klasičnog muzičara. Ovo je džez klasičnim prstima. To su moje fantazije posvećene toj vrsti umetnosti.
Na dan kad su se sreli Putin i Tramp, a Vi ste svirali Rahmanjinova i Geršvina. Amerikanac—Rus. Rus—Amerikanac. Da li je to slučajna podudarnost, ili ste Vi to namerno uradili?
— Ne, ne. Verujte mi, nisam to namerno uradio. Rahmanjinov i Geršvin su dve gromade u 20, veku. Oni su se družili, viđali i kad je svirana „Rapsodija u plavom“ koju sam večeras svirao, tada je na premijeri bio autor, Džordž Geršvin za klavirom, a u sali je bio Rahmanjinov.
Možete li da poverujete u situaciju da, uslovno rečeno „sviraju“, na primer Putin na sceni, a u publici sedi Tramp. Ili obrnuto?
— Zašto ne? Smatram da je klasična muzika u stanju da miri ljude, da prosvećuje, da relaksira i ispunjava ljude nečim čega u životu nema. Ja nikad neću zaboraviti svoj koncert sa Zubinom Mehtom koji je na čelu izraelskog simfonijskog orkestra, bila je prepuna sala koja prima tri hiljade ljudi, u njoj su sedeli zajedno i Jevreji i Arapi. Koncert je mesto koje svaki konflikt ostavlja izvan zidova sale.
Bavite se dosta mladim talentima. Kako prepoznati ko je od mladih ljudi genije? Kakva je razlika između jednog dečaka koji će nekad postati recimo Macujev i između nekog drugog koji dobro svira i biće dobar pijanista, ali nikada neće postati fenomenalni pijanista?
— To je jako teško pitanje. Svakako postoji pedagoški talenat kod određenih ljudi koji ne samo da dobro predaju, već i vide kod dece talenat, da postoji šansa kod nekoga da postane veliki muzičar. Evo, recimo meni se posrećilo po tom pitanju. Postojala je jedna žena Jelisaveta Nikolajevna Voronova koja je formirala Fond za nove talente i proputovala ceo Sovjetski Savez skupljajući talentovanu decu. Ja sam tako jednog dana u Irkutsku sasvim slučajno pobegao sa fudbala i odsvirao nešto u Filharmoniji. Rekla mi je da dođem u Moskvu. Vrlo brzo sam upao u taj vrtlog, putujem, držim koncerte… Sad sam ja na čelu tog Fonda, organizujemo takmičenja, konkurse u mnogim regionima Rusije, imamo letnju školu u Suzdalju, dajemo im stipendije, poklanjamo instrumente, pratimo kako se razvija svaka generacija, koje su na našu sreću fenomenalne. Deca od 12, 13, 14 godina su prosto fenomenalna.
Tvrdite da deca koja su u školi moraju, pored azbuke i brojeva, da nauče i note. Zašto?
— Smatram da svako dete, nezavisno od toga da li će biti muzičar ili ne treba da razvija muzikalno pamćenje. To možete razviti kod svakog deteta. To je za njegovu korist, razvija se određeni deo mozga i poznavanje nota, ne samo nota, već pričati detetu o muzici, objasniti šta podrazumeva muzika, to je jako važno. Klasična muzika je od velike koristi intelektu deteta, a kada dete uči da spoznaje svet, on gleda slike, gleda prirodu, vezuje se za neku muziku…
Poznato je da koristite društvene mreže, organizujete razgovore sa publikom. Ne mislite da je to gubljenje vremena, kako uopšte, stižete?
— Volim da razgovaram sa ljudima, volim da opštim sa svojom publikom koja posećuje moje koncerte, jer ja sviram za publiku. Meni je važno njihovo mišljenje, da li sam uspeo da prenesem emociju. Volim da gledam u oči publici posle koncerta. Kad sviram na sceni, ja ih ne vidim. Pogled može veoma mnogo da kaže.
Šta oni pitaju, šta vidite u njihovim očima?
— Znate, dirljivo je koliko tamo ima divnih mladih ljudi koji su toliko ozbiljni, koji toliko duboko razmišljaju. Postavljaju apsolutno razna pitanja, od umetnosti, kulture, do nekih duboko filozofskih stvari, pri čemu su to sve mladi ljudi. Nije istina da su svi inficirani popularnom muzikom, šou-biznisom. To postoji, ali ima mnogo ozbiljnih, mladih ljudi koji žele da se razvijaju i da žive u svom regionu, a ne da odlaze zato što tamo nema mogućnosti za razvoj.
I Vi ste bili veoma mladi kad ste svirali za rimskog papu. Za koga još, od poznatih ličnosti, predsednika i slično?
— Veoma mnogo, za englesku kraljicu…
Da li ste svirali za Putina?
— Da. On je bio na mojim koncertima nekoliko puta, davno mi je uručio Počasni orden… znam da voli da svira klavir.
Jeste li ga čuli kako svira?
— Uspešan je u tome. Ja ga ne podučavam, kako neki govore, to nije istina.
A kako ocenjujete njegov rad?
— Čovek je vrlo talentovan, igra hokej. Znate, on nije umeo da stoji na klizaljkama, nije klizao…Talentovan je za sve čega se lati i radi to s velikim interesovanjem. Mislim da bi dobro došao našem korpusu pijanista.
Opširnije u video-prilogu
