Pitanje kasetne municije u svetu je aktuelno od rata u Vijetnamu, a u Srbiji od NATO agresije na SR Jugoslaviju, kada su civili u Nišu i Aleksincu pobijeni kasetnim bombama. Ipak, zvaničan stav države na ovu temu nije moguće čuti.
General-major u penziji Mitar Kovač, predsednik Evroazijskog bezbednosnog foruma, kaže da su pritisci, ali i ćutanje Srbije, s obzirom na opredeljenje zemlje da bude vojno neutralna, potpuno razumljivi.
„Takva municija u realnom sukobu jeste prednost za stranu koja je poseduje, zato što u kratkom vremenu može da ’poklopi‘ veoma veliku površinu. Zna se vrsta kasetnih projektila u Srbiji, poznata je i količina, pa otud pritisci pojedinih članica NATO-a, pre svih Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, ne toliko neposredno, koliko kroz različite mehanizme saradnje i kroz rad nevladinih organizacija koje su finansirane sa Zapada“, kaže Kovač.
I vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da SAD najviše insistiraju na potpisivanju konvencije, ali dodaje da je velikima lako da pritiskaju male, jer su razvili nove tehnologije.
„Napravili su nova visoko precizna vođena sredstva, laserska, dži-pi-es inercijalno vođena, ona im omogućavaju da sa velikom sigurnošću pogode cilj. Napravili su i avio-bombe malih dimenzija koje omogućavaju da se dejstvuje precizno po ciljevima sa relativno ograničenim rizikom od kolateralne štete, pa kasetna municija, kakva je nekada bila, sada nije toliko važna. Postoje sredstva koja su je zamenila, ali kod bogatih, koji imaju pristup tehnologijama“, kaže Radić.
Dakle, kasetna municija ostala je jedino ofanzivno sredstvo siromašnih zemalja i to je pre svega razlog zašto se naša zemlja suzdržava od potpisivanja Otavske konvencije. Kasetne bombe BL-755 koje koriste naši avioni ili punjenje za raketu „Orkan“, dometa 50 kilometara, jedina su ofanzivna sredstva velike moći sa kojima raspolaže naša vojska, kaže Radić.
„Ako želimo da se iz političkih i moralnih razloga odreknemo kasetne municije, onda država prvo mora da pronađe način da kupi nova sredstva, da modernizacijom oružanih snaga dođe do nekog novog ofanzivnog argumenta koji može da nadomesti ubojnu moć kasetne avio-bombe ili kasetne bojeve glave“, kaže Radić.
Nije tajna da je kasetna municija korišćena na većini mesta gde je dejstvovala naša vojska od 1991. do 1999. godine, reč je o britanskim bombama BL-755, ali i ruskim KMGU-2. Dejstvujući na Kosovu i Metohiji, naši „orlovi“ bacali su bombe BL-755, a kasnije su istim projektilima tu teritoriju zasipali britanski „harijeri“.
Radić tvrdi da je famu oko zabrane prva lansirala Hrvatska 1991. godine, neprekidno govoreći o „zločinačkoj jugoslovenskoj vojsci“ koja koristi kasetne avio-bombe, što je bio dokaz njene zloćudnosti i kaže da je naše javno mnjenje to prihvatilo zdravo za gotovo, bez obzira na to što zabrana kasetne municije nije postojala. Zemlje okruženja uglavnom su potpisnice Otavske konvencije, ali ne treba zaboraviti da su one u drugačijoj poziciji, kaže Radić.
„To su zemlje koje ili su članice NATO-a ili imaju ambicije da uđu u savez. One su pod NATO kišobranom i naravno da su u potpuno drugačijoj poziciji. Mi kao vojno neutralna zemlja moramo da imamo i snažniji ofanzivni kapacitet u odnosu na druge zemlje koje se upoređuju s nama, s obzirom na ambijent u kome se nalaze, prostor, populaciju, veličinu oružanih snaga i procenu ugrožavanja. To je problem vojno neutralne zemlje“, ističe Radić.
Mitar Kovač dodaje da Srbija, kao vojno neutralna, ne namerava da koristi kasetnu municiju za eventualni sukob sa susedima. Ovo oružje Srbija čuva isključivo za odbrambene svrhe, to treba naglasiti, kaže Kovač.
„To je njena značajna prednost u smislu snage odbrambene funkcije i ne postoji izvesno sredstvo, niti može da postoji, niti ima dovoljno sredstava da se kompenzuje odbrambena moć koja bi se umanjila uništavanjem kasetne municije. Mislim da postojeći menadžment Ministarstva odbrane, Generalštaba i države Srbije ne treba da podlegne pritiscima, niti vojnog dela nevladinog sektora koji je zabrinut zbog neprihvatanja da se to učini, pa ni tajnih ili zvaničnih pritisaka pojedinih vodećih članica NATO-a“, decidan je Kovač.
Kako tvrde naši političari, Srbiju teško da će štititi Član 5 Vašingtonskog sporazuma i teško da može da se osloni na bilo čije ofanzivne kapacitete.
Iako je Otavsku konvenciju dosad potpisalo više od 150 zemalja, među državama koje nisu uništile ove bombe su najveći proizvođači i zemlje koje imaju najveće zalihe — SAD, Kina, Rusija i Indija.
