London je bio baš pravo mesto za novu razglednicu grupnog portreta sa dve dame, Angelom Merkel i Terezom Mej. Upravo završeni samit lidera Zapadnog Balkana u okviru Berlinske inicijative bio je još jedan u nizu održanih po sistemu — da im noge vide put. Druge prilike da se okupe u britanskoj prestonici istim povodom teško da će biti, jer će već sledeći takav skup biti održan kada Britanija bude izvan Evropske unije.
I na stranu taj paradoks da je organizator samita onih koji bi u EU zemlja koja odatle izlazi, slika iz Londona je manje-više bila slična onim prethodnim iz Berlina 2014, Beča 2015, Pariza 2016. i prošlogodišnjoj iz Trsta. Čak je i albanski premijer, po obrazovanju slikar, Edi Rama ostao veran svom likovnom izrazu, stilizujući odelo uz živopisnu kravatu i bele patike.
Ni u završnom dokumentu, ni u izjavama zvaničnika ništa novo do mantra o evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana i potrebi jačeg povezivanja kako bi se lakše kretali na tom putu ka EU. Dakako, i o napretku koji je ostvaren, ali da ima još da se radi. A kako izgleda taj napredak najbolje govore činjenice.
U Beču 2015. godine u završnoj deklaraciji sve strane su pozvane da rade zajedno na prevazilaženju prepreka ka potpisivanju Ugovora o transportnoj zajednici. Tek je u Trstu 2017. dogovoreno formiranje Transportne zajednice jugoistočne Evrope sa sedištem u Beogradu. U Londonu 2018. godine je „ostvaren značajan napredak“ — parafiran je ugovor o sedištu Transportne zajednice jugoistočne Evrope koji će biti u Beogradu. Možda nekad ta zajednica i bude osnovana.
To je tek jedan od primera koji prosto bode oči, kao uostalom i slučaj CEFTA. U Beču 2015. zemlje Zapadnog Balkana su se obavezale na „uspešno zaokruživanje tekućih pregovora u CEFTA o okvirnom sporazumu za olakšavanje trgovine“. To zaokruživanje nikako da se zaokruži, mada je bilo predviđeno da njegova primena počne pre održavanja samita u Francuskoj 2016. godine. Danas među članicama CEFTA, a tu su upravo sve zemlje Zapadnog Balkana koje nisu u EU, ima više vancarinskih barijera nego sa bilo kojom trećom zemljom, kaže ministar trgovine Srbije Rasim Ljajić. Zbog čestih zastoja na graničnim prelazima logistički troškovi u regionu iznose 16 odsto BDP-a, što je duplo više u odnosu na prosečnih osam odsto u EU.
Nabrajanje bi moglo da potraje, ali ko za to još mari, kada lideri kažu da iz dana u dan sve više napredujemo. I premijerka Srbije je iz Londona poručila da „ima odličnih vesti za Zapadni Balkan i regionalnu saradnju“. Tu idiličnu sliku je, međutim, usred samita pokvarila vest o hapšenju petoro Srba na Kosovu i Metohiji, a da niko nije objasnio zašto. Zato je samo nešto kasnije Brnabićeva sa žaljenjem morala da konstatuje da „neodgovorni nastupi Prištine bacaju ogromnu senku na samit o Zapadnom Balkanu u Londonu“.
Posle svega, ne čudi što se sve češće provlače stidljiva zapažanja da nakon pet godina Berlinski proces po pitanju Zapadnog Balkana gotovo da nije makao od početka. Niko se više i ne seća šta je bilo dogovarano još od prvog samita u Berlinu, koji je, kao i svi ostali, trebalo da stvori privid kako se ipak krećemo zajednički ka EU, onoj koja već neko vreme nije u stanju da se izbori ni sa sopstvenim problemima.
Ili smo mi Balkanci celu stvar pogrešno razumeli. Pre će biti da je Berlinski proces geopolitički inženjering najmoćnije članice EU i njene kancelarke da time ovaj region drži na užetu, ne bi li bio predupređen upliv drugih sve moćnijih igrača na Balkan. Zasad Rusije i Turske, a sutra možda i Britanije.
Nije London koji napušta EU džabe bio domaćin samita onih koji bi u EU, a ne zna se kad će. I neće džabe 2020. i 2021. godine da izdvoji 90 miliona evra „zarad snaženja bezbednosti Balkana“. Duplo više nego ove i iduće godine.
A lideri Zapadnog Balkana se vide i dogodine na nekoj lepoj fotografiji, verovatno iz Poljske sa narednog samita, opet sa pričom kako dobro napredujemo. Pa ako i nema koristi, ne može da škodi.
