U 2017. godini Rusija je završila organizaciju i formiranje ruske Nacionalne garde, koja sada ima 340.000 pripadnika. Protekle 2017. godine Rusija je usvojila i novu pomorsku doktrinu za period do 2030. godine s ambicijom da uz pomoć hipersoničnih raketa i autonomnih sistema ruska ratna mornarica već 2025. godine postane druga svetska pomorska sila u površinskim ratnim brodovima.
Iskustva ratne mornarice iz operacija kraj obale Sirije biće temelj za reorganizaciju mornaričkog vazduhoplovstva, jer 360 borbenih letova aviona Su-33, inače baziranih na nosaču aviona „Admiral Kuznjecov“ malo je, tim više jer je od tog broja samo 30 letova bilo sa palube nosača. Ostali letovi bili su iz baze Hmejmim. Problemi sa katapultom i užadi za zaustavljanje aviona prilikom sletanja moraju brzo da se reše. Uostalom, Moskva mora da se odluči hoće li, ili neće ići na izgradnju klasičnih velikih nosača aviona radi globalne projekcije moći današnje i sutrašnje Rusije.
Rusija je tokom rata u Siriji isprobala oko 200 novih ili modernizovanih sistema oružja, i to su dragocena iskustva, što je naglasio i predsednik Vladimir Putin prilikom nedavnog obraćanja oficirima Ruske armije.
Zamenik ruskog ministra odbrane Jurij Borisov najavio je ulazak u jedinice kopnene vojske sto najnovijih tenkova T-14 „armata“ do 2020. godine, dalju modernizaciju tenkova T-72B3 sa novim aktivnim oklopom i novim sistemom za kontrolu vatre, kao i novu seriju tenkova T-90M, gde je jedan bataljon tih tenkova već stekao borbena iskustva u Siriji.
Verzija borbenog vozila pešadije BMP-2 dobiće novi sistem „berežuk“, odnosno novu kupolu sa novim protivoklopnim raketama, nastavlja se rad na još boljem opremanju borbenih vozila „kurganjec“, „bumerang“ i BTR-82A i BTR-82AM, kao i usavršavanje samohodnog artiljerijskog oruđa „koalicija“. Završen je i proces opremanja svake vazdušno-desantne divizije i samostalne vazdušno-desantne brigade sa po jednom četom tenkova T-72B3. Vazdušno-desantne snage Rusije dobijaju sve više teškog oružja i transformišu se u mobilnu ekspedicionu pešadiju.
U avijaciji se nastavlja proizvodnja aviona Su-35S i Su-30SM, modernizacija aviona Mig-31BM i bombardera Tu-160, Tu-95 i Tu-22. Sledeće 2019. počinje serijska proizvodnja aviona pete generacije Su-57 sa potpuno novim motorima. Ratna mornarica Rusije dobija sledeće godine nove raketne fregate klase „Admiral Gorškov“, Projekat 22350, novi PVO raketni mornarički sistem „poliment-redut“, nove verzije raketa „kalibar“, klasične podmornice klase „varšavljanka“ i „kilo“, za Pacifičku flotu i novu Petu eskadru ratne mornarice u Sredozemlju. Strateške raketne nuklearne snage Rusije dobijaju u ovoj i u sledećoj godini nove interkontinentalne rakete „jars“, sledeće 2019. i projektile tipa „sarmat“. Strateški PVO sistem oko Moskve, sistem A-135 biće zamenjen novim sistemom A-235, koji obuhvata radarske stanice tipa „voronjež“ i rakete S-500. I na Krimu će radarska stanica tipa „voronjež“ biti gotova do 2020. godine.
Kao odgovor na prebacivanje novih snaga NATO-a na područje Baltika i Crnog mora, Rusija je prošle i ove godine izvela nekoliko krupnih vojnih vežbi. Angažovane su desetine hiljada vojnika, stotine tenkova, artiljerija, raketne jedinice taktičke i strateške namene, desantne trupe, avijacija, sistemi PVO, Severna i Crnomorska ratna flota, sve je bilo u pokretu.
Zapravo, grandioznim vojnim vežbama Rusija samo odgovara na nedavne vojne manevre NATO-a na prostorima Poljske i baltičkih država koje su članica alijanse. Poruka Moskve vrlo je jednostavna: sa pozicije sile niko neće moći da ucenjuje Rusiju. Ta su vremena nepovratno prošla. Moskva na najnovijim manevrima samo kopira metode i doktrinu NATO-a, i to i ne krije.
Rusi će svaki budući konvencionalni rat voditi na distanci, ne upuštajući se u direktne sukobe sa protivničkim snagama. To je moderan način ratovanja isproban još u „Pustinjskoj oluji“ 1991, kada su zapadni saveznici porazili iračke trupe tako što su ih zasuli jakom vatrom i podvrgli totalnoj elektronskoj blokadi, da bi tek na kraju potisnuli ono što je od iračkih jedinica preostalo. Naime, sovjetska doktrina ratovanja, a ruska je naslednik te doktrine, bazirala se na tri osnovna modaliteta: šok, vatra i manevar. Tradicionalno je sovjetska, kasnije i ruska doktrina davala prednost „šoku“, odnosno direktnoj borbi vojnika na bojnom polju. Brojčana ljudska i brojčana tehnička prednost, brzi manevri i zaobilaženje gradova, tempo napredovanja u borbi i od 50 do 70 kilometara dnevno, to je bila doktrina koja je počev od 1944. omogućila Crvenoj armiji da pregazi Vermaht u Drugom svetskom ratu, i to je ono što je ulivalo strah NATO-u sve do raspada Varšavskog ugovora i kraja SSSR-a.
Sada su Rusi sa prioritetnog modela „šoka“ prešli na „vatru“, sa ciljem da se pobedi neprijatelj sa distance, pazeći da se sopstveni vojnici što manje eksponiraju. Tako dolazimo do američke koncepcije „rata bez gubitaka“. U svojoj vojsci, naravno!
Po prvi put u ratnoj praksi ruska je vojska dala prednost vatri u odnosu na šok u ratu protiv čečenskih terorista i separatista 1999. Ruska je vojska opkolila gradove u Čečeniji, ali nije slala u njih običnu pešadiju, čekalo se da teroristi sami izađu, ili da civili izađu što onda daje teoretski odrešene ruke avijaciji i artiljeriji. Borbe pešadinaca bile su u Čečeniji 1999. vrlo retke, za razliku od vremena 1994–1996. godine kada su se ruski vojnici iskrcavali iz oklopnih vozila kako bi „očistili“ neku oblast i onda trpeli velike gubitke u zasedama. Jer grad u ruševinama ispresecan širokom podzemnom mrežom tunela i prolaza najgori je mogući scenario za vojnika koji napada.
U Čečeniji 1999. ruska je vojska u „kontakt“ slala samo prekaljene timove specijalnih snaga. Zato su i gubici 1999. bili osetno manji nego u periodu 1994–1996. godine. Znam to dosta dobro jer sam u čečenskom ratu bio i 1996. i 1999. Rusija je doktrinu rata sa distance usavršila u avgustu 2008, u Gruziji, da bi ta doktrina bila dopunjena i hibridnim nastupom u operaciji na Krimu 2014. kada su se ruske trupe sa Kavkaza pokazale kao jedne od najboljih u oružanim snagama Rusije. Po broju tenkova, drugih oklopnih borbenih vozila, po broju artiljerijskih sistema, po broju nuklearnih bojevih glava, po kvaliteti i broju PVO sistema ruske oružane snage prve su u svetu. Ruske klasične podmornice trenutno su najtiše operativne podmornice, dok nuklearne podmornice klase „borej“ rone i preko 600 metara dubine i ispaljuju interkontinentalne rakete sa najsnažnijim atomskim bojevim glavama. Za novo naoružanje Rusija će u sledećih 20 godina potrošiti oko 280 milijardi dolara.
Vežbe ruske armije i javni nastupi ruskih generala su i poruka Amerikancima i NATO saveznicima da Rusija u slučaju bilo kakvog, pa čak i manjeg konvencionalnog sukoba, neće stepenovati svoj konvencionalni odgovor, pa onda ni taktički nuklearni, čemu sledi i strateški nuklearni odgovor. U okolnostima kada se NATO proširio na granice Rusije, kada je postavio raketni štit u Rumuniji i u Poljskoj, Moskva više nema ni vremena ni prostora da stepenuje i vaga svoj vojni odgovor. Ako ne upotrebi odmah svu silu neće imati šansu da je uopšte i upotrebi. O preventivnom nuklearnom udaru Rusije da i ne govorim. O tome neka razmišljaju oni koji su inicirali i podržavali glupavo i nepotrebno širenje NATO-a sve do ruskih granica. Pa sada ruski generali jednostavno kažu: „Pustite nas da radimo“.
I kao što vidimo, rade…