Hematolog klinike „A. A. Maksimova“, doktor medicinskih nauka Denis Fjodorenko, objašnjava za Sputnjik da je metoda eksperimentalno primenjivana 1997. do 1998. godine u SAD i Evropi, a u Rusiji od 1999. godine u Sankt Peterburgu. Klinika u Moskvi je otvorena 2005. godine, a lekari, koji su se oslanjali na svetsko i rusko iskustvo, uspeli su da dokažu da je metoda „veoma efikasna i relativno bezopasna“.
„Naša klinika se bavi lečenjem bolesti krvi, kao što je na primer leukemija. Uočili smo da metoda koja je zasnovana na transplantaciji i koja se primenjuje u lečenju leukemije, može uspešno da se koristi i za lečenje drugih bolesti koje nisu onkološke prirode. Konkretno, može se koristiti za lečenje autoimunih oboljenja, jer se primenom ove metode može zaustaviti nepravilan i uz to agresivan rad imunološkog sistema, a može se i resetovati, tako da ponovo počne da štiti organizam“, objašnjava za Sputnjik Denis Fjodorenko.
Iako je ova metoda zapravo odobrena u celom svetu, u smislu standardne procedure za lečenje leukemije i onkoloških bolesti, u slučaju sa multiplom sklerozom, ova metoda nema status standardne procedure. „Veliki broj država ovu metodu ne koristi kao redovnu metodu, već samo u pojedinim slučajevima“.
Osim u Rusiji, metoda se koristi u Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, Singapuru i SAD.
„U čitavom svetu je do sada obavljeno negde oko 3-4 hiljade transplantacija. Mi smo do sada obavili 1200. To znači da je praktično trećina ukupnog svetskog iskustva u ovoj metodi stečena kod nas“, objašnjava Denis Fjodorenko.
Iako je glavni cilj operacije da zaustavi bolest, oko 60 odsto pacijenata konstatuju konkretno poboljšanje, objašnjava lekar.
Šta je suština metode?
Prema rečima Fjodorenka, lečenje traje jedan mesec. Posle detaljnog medicinskog pregleda, primenjuje se specijalna aparatura koja stimuliše izdvajanje i izlazak matičnih ćelija iz koštane srži i mozga u krv. Zatim se uz primenu specijalne mašine ova krv obrađuje i izdvajaju se matične ćelije koje se zamrzavaju, nakon što bivaju izvađene iz krvi pacijenta. Zatim se obratno vraćaju matične ćelije, koje, nakon što su dobile signal da u organizmu pacijenta „ne radi“ imunološki sistem, počinju da se bude i da stvaraju novi zaštitni sistem koji više ne radi protiv čoveka.
Dok je kod pacijenta defektni imunološki sistem razrušen, a novi se tek stvara, što otprilike traje nekih desetak dana, osoba se nalazi u specijalnoj prostoriji sa sterilnim vazduhom. Tokom ovog perioda organizam pacijenta je izuzetno osetljiv i ekstremno podložan infekcijama. Zato veoma važnu ulogu ovde igra pravilna nega i medicinski tretman tokom rekovalescentnog perioda.
Sve više Francuza leči multiplu sklerozu u Moskvi
U moskovskoj klinici leče se i pacijenti iz Francuske, jer se u toj zemlji ova metoda ne primenjuje.
Žan Kristof Šartje, 52-godišnji stanovnik Nanta, sprema se na transplantaciju matičnih ćelija. Operacija će biti obavljena u septembru ove godine u Rusiji. Za Francuza koji boluje od multiple skleroze, ova složena operacija, nakon koje sledi kurs hemoterapije i period rehabilitacije, predstavlja jedino moguće rešenje.
„Bolest je kod mene za sada zahvatila kičmenu moždinu i mozak i ne ide na dobro. U Francuskoj lekari samo prepisuju svakodnevni prijem lekova koji usporavaju razvoj bolesti, ali nažalost, od takve terapije se ne može očekivati poboljšanje stanja“, objašnjava Šartje.
Naš sagovornik objašnjava da u njegovom slučaju bolest srećom ne napreduje rapidno, ali da ga ograničava. Ranije je bio veoma aktivan, sportski orijentisan čovek kojeg sada zdravstveni problem u mnogo čemu ograničava. Šartje dodaje da su i obične, svakodnevne aktivnosti u nekim segmentima postale za njega problematične.
Glavni problem je nedostatak informacija
Nakon 15 godina borbe protiv bolesti Žan Kristof sve nade polaže u operaciju koja će ove jeseni biti obavljena u Moskvi. Francuz sledi primer svojih prethodnika, sedmorice sunarodnika koji su već prošli kurs lečenja u Rusiji.
Francuz je saznao za rusku metodu preko Fejsbuka. Po njegovom mišljenju, za one koji boluju od multiple skleroze, dodatni problem jeste i nedostatak informacija. Takođe, pacijenti se susreću sa „izvanrednom opreznošću pojedinih lekara“ koji nisu ni voljni da probaju nove metode.
„Često se kao glavni rizik pominje stopa od 0,3 odsto smrtnosti, a prednosti ove metodologije se mnogo manje ističu u prvi plan. Kod 83,3 odsto obolelih četiri godine nakon zahvata nije zabeleženo pogoršanje stanja“, objašnjava Šartje.
