Jedan od njih je Andrej Vasiljević, grafički dizajner i fotograf, koji je za četiri godine boravka u Kini kroz brojne izložbe približio Srbiju narodu te daleke zemlje.
Mladi umetnik, koji je završio master studije Akademiji umetnosti u Handžou, istovremeno je fotografije zabeležene u Kini izlagao u Srbiji, a upravo se vratio sa Međunarodnog festivala umetničke fotografije CIPAF 2018, održanog u Džengdžouu.
Sagovornik Sputnjika doneo je na prestižni festival, koji se održava od 1981. godine, radove pet naših fotografa, a obezbedio je i učešće za nekoliko talentovanih kolega iz okruženja, Slovenije, Bugarske i Hrvatske, u okviru selekcije „Novi put svile“.
„’Novi put svile‘ nije samo trgovinski projekat. Predstavlja veliko uzajamno povezivanje naroda Evrope i Azije, oni to veoma ozbiljno shvataju. Naravno da su biznis i trgovina ključni, ali u okviru ’Novog puta svile‘ veliki značaj pridaje se naučnoj i kulturnoj saradnji, to je sveopšte povezivanje Kine i Azije, preko Rusije i centralne Azije i veoma sam srećan što Srbija može da bude deo tog velikog projekta“, kaže Andrej Vasiljević za Sputnjik.
On se na festivalu predstavio serijom fotografija pod nazivom „Beograd u mehuru“, tehnikom širokog objektiva beležio je znamenite zgrade našeg glavnog grada. Želja mu je bila da predstavi specifičnu estetiku Beograda, jer, kako ističe, imamo jedinstveno balkansko nasleđe u kojem su se mešali razni uticaji.
„To je, između ostalog, jako vidljivo u arhitekturi Beograda koji je mnogo puta padao iz ruke u ruku, koji je toliko puta bio na glavnom putu između Azije i Evrope. Kao Beograđanin koji je vezan za grad i njegovo istorijsko nasleđe, odlučio sam da na festivalu predstavim tu estetsku i arhitektonsku raznolikost grada“, naglašava mladi umetnik.
Uz svaku fotografiju Vasiljević je dao i pojašnjenje istorijskog ili kulturnog značaja zgrade koju je predstavio. Kaže da žali što mi ne vidimo ono što vide Kinezi, ali i drugi, koliko su Beograd i Srbija jedinstveni. Kultura i umetnost će ostati iza nas, treba da je ponudimo svetu, kaže Vasiljević.
„Kada bismo shvatili šta je to što dajemo svetu, imali bismo daleko bolje mišljenje o sebi, ali bi ga imali i drugi. Svet će vas tretirati onako kako vi tretirate sebe, nacije koje poštuju sebe, poštuju i drugi. Ja tako gledam, ako poštujem svoj grad i volim svoju zemlju, ako želim da je predstavim u interesantnom i drugačijem kreativnom svetlu, i drugi će Srbiju videti baš tim očima“, kaže on.
Vođen tom parolom naš sagovornik je pre tri meseca u Etnografskom muzeju organizovao Festival srpsko–kineske omladinske fotografije. Istovremeno je održan i Festival dokumentarnog kineskog filma. Kaže da su radovi ostavili dobar utisak u javnosti obe zemlje, pa će se mladi Srbi i Kinezi ponovo okupiti.
Vasiljević poslednje dve godine ponovo živi u Beogradu, a veze sa dalekom zemljom održava i rodbinski, jer mu je supruga Kineskinja. I dalje fotografiše Kinu, istraživanje društva koje se neprekidno menja rapidnom brzinom, posebno u poslednjih trideset godina jeste velika inspiracija.
Na pitanje u čemu je recept i kako je tako velika zemlja uspela da postane svetska sila, pošto je u pitanju komunistička zemlja sa ekonomijom koja je smeša liberalnog i državnog, intervencionističkog sistema, Vasiljević kaže da su Kinezi do svega došli isključivo radom i da je društveno uređenje manje bitno, ako sistem funkcioniše.
„Kina je zvanično komunistička zemlja, ali ekonomski sistem je veoma internacionalan. U Kini su danas najjače svetske banke, najveća je Industrijska i komercijalna banka Kine. Od ostalih kineskih velikih banaka šest je u svetskom vrhu. Kineski BDP može da se meri samo sa američkim. Infrastrukturu koju grade, Evropa može samo da sanja, to je zemlja koja je za desetak godina napravila hiljade kilometara brzih pruga“, objašnjava naš sagovornik.
Dodaje da su ljudi koji su vodili Kinu shvatili da, ukoliko država investira u infrastrukturu, razviće se i sve ostalo. Ovo društvo primilo je i razne uticaje sa Zapada, a najviše na njega utiče tehnologija. Kinezi su opsednuti tehnologijom, telefonima, računarima, virtuelnim stvarima, mnogo više nego stanovnici Evrope, kaže Vasiljević.
„Međutim, tehnologija nije pomutila njihove porodične tradicije. Porodica je tamo osnovna ćelija svega. S jedne strane, to je dobro, jer čovek uvek ima na koga da se osloni, kad nas je više, jači smo, loša strana je što to u nekoj meri guši individualizam. Lični uspeh u Kini je nešto što je izuzetan izazov. Kada vidite Kineza ili Kineskinju koji je uspeo u životu, koji je bogat ili popularan, to znači da je reč o izuzetno jakoj ličnosti“, objašnjava Vasiljević.
U okruženju u kojem je sve kolektivno i uspeh umetnika, stranca, jeste velika stvar. Naš sagovornik je uz marljiv i posvećen rad na najbolji način iskoristio sve pogodnosti dalekoistočnog džina koji se ponovo uzdigao na pijedestal svetske moći, kao iz najboljih dana čuvenih dinastija.
Na kraju razgovora za Sputnjik kaže da navija za to da i Srbija iskoristi sve pogodnosti koje joj nudi saradnja sa tom bogatom zemljom, posebno na „Novom putu svile“.
