„Hajde da kažemo da je 14 sati, nedelja posle podne, a na telefon vam stiže hitno upozorenje u kom se navodi da se dogodila nuklearna eksplozija u susednom gradu ili da se približava interkontinentalna raketa. Da li biste znali šta da uradite? Najverovatnije ne“, piše „Politiko“.
Iako je moguće da su svesni pretnji severnokorejskog lidera Kim Džong Una da pretvori u pepeo američke gradove ili najnovijeg hipersoničnog nuklearnog oružja Rusije, portal navodi da većina Amerikanaca, naročito oni mlađi, koji nisu živeli u vreme najopasnijih dana tokom Hladnog rata, nemaju praktičnu ili konceptualnu ideju kako da reaguju na upozorenje na nuklearnu opasnost.
Kao primer, navodi scene masovne panike na Havajima, posle lažne uzbune na neposredan napad Severne Koreje.
Istoričar nauke i tehnologije na Institutu za tehnologiju Stivens u Hobokenu u Nju Džerziju Aleks Velerštajn smatra da su SAD manje spremne za bilo kakvu vrstu nuklearne detonacije nego što su bile u bilo kom trenutku od Hladnog rata, što je, upozorava, veoma opasno.
Valerštajn i njegova koleginica sa instituta, profesorka političke psihologije Kristin Karl traže od SAD da vrati civilnu odbranu, federalni program iz doba Hladnog rata za pripremu i reagovanje na nuklearni incident.
Njihov novi projekat bavi se time kako bi izgledala i zvučala moderna i obnovljena verzija civilne odbrane „Ponovno osmišljavanje civilne odbrane“ (RCD), na kojoj je rad počeo 2016. godine.
Valerštajn i Karl, kao i mnogobrojni drugi stručnjaci, većinom okrivljuju Vladu SAD za nespremnost građana na nuklearni napad i njenu neuspešnu komunikaciju o pripremi na takav napad.
„Vlada nije dala Amerikancima dobar osećaj šta da rade ako se dogodi naredna nuklearna kriza“, kaže Majkl O′Henlon sa Instituta Brukings.
To sigurno nije lak zadatak, dodaje „Politiko“, te navodi da se originalna verzija civilne odbrane, poznata po davanju smernica deci u školi da se zaštite od nuklearnog napada time što će se sakriti ispod školskih stolova kada napolju vide blesak, često pamti kao „luckasta i pogrešna“, naročito zbog utiska koji odaje koliko bi lako bilo preživeti nuklearni rat.
Međutim, Velerštajn i Karl smatraju da je mnogo stvari kod te često ismevane originalne verzije programa bilo konstruktivno i vredno obnavljanja, naročito činjenica da je bar naterala Amerikance da „razmišljaju o nezamislivom“.
„Politiko“, potom, ukazuje na to da danas postoje najmanje tri različite vrste mogućih nuklearnih pretnji.
Kao prvu navodi strah na koji je ukazao originalni program civilne odbrane — apokaliptična razmena više stotina termonuklearnih oružja između SAD i Rusije ili SAD i Kine.
Prema tom scenariju, američki građani bi teoretski dobili upozorenje 20 do 30 minuta pre nego što bombe zapucaju u vazduhu.
Druga verzija je nuklearni teroristički scenario, odnosno detonacija u velikom američkom gradu prema kojoj bi nekoliko srećnika, koji ne bi bili među više desetina hiljada žrtava eksplozije, imali malo vremena da se zaštite od posledičnih, manje opasnih radioaktivnih čestica.
Treći scenario podrazumevao bi vazdušne napade, koji bi se sproveli uređajima od 100 ili 150 kilotona iznad nekog američkog grada, na primer Los Anđelesa, a postoji šansa da bi upozorenje moglo da bude izdato 30 minuta ranije.
Prema nekim navodima, stradalo bi između 195.000 i 241.000 ljudi, dok bi od 510.000 do 629.000 njih bilo povređeno u eksploziji i usled radioaktivnih padavina.
„Politiko“ zaključuje da su drugi i treći scenario najverovatniji, ali navodi da je moguće i preživeti ih, „ukoliko zvaničnici za rukovođenje vanrednim situacijama budu znali kako da reaguju“ na njih.
Tanjug
