Kako je uz priličnu muku 1696. godine zauzeo tvrđavu Azov, ali ne i kontrolu nad Kerčkim zalivom, ruski car Petar Prvi je shvatio da je Rusiji neophodna modernizacija i jačanje kako bi ušla u veliki rat protiv Turske. Izvor tehničkih informacija je bio na Zapadu. Car je mlade dvorjane počeo da šalje na školovanje u Evropu, a potom se i sam zaputio van granica Rusije kako bi dobio potrebna znanja i uz to rešavao i diplomatska pitanja.
Narednik Petar Mihajlov
Iz Rusije 1697. godine kreće velika diplomatska misija, praćena sa 20 dvorjana i 35 „volontera“, među kojima je bio i narednik Preobraženjskog puka Petar Mihajlov, odnosno sam car Petar Veliki. On je u pregovorima nastupao u svoje lično ime, a pod pretnjom najstrože kazne članovima misije bilo je zabranjeno da odaju informaciju o prisustvu šefa države među izaslanicima.
„Sama činjenica da je ova misija organizovana i sprovedena uz učešće Petra Prvog bila je ogroman korak napred za rusku diplomatiju. Do tada su se ruski vladari ka jugu i zapadu kretali samo tokom vojnih pohoda“, ističe doktor istorijskih nauka, profesor Sanktpeterburškog državnog univerziteta Pavel Krotov.
„U mnogim izvorima i čak i u naučnoj literaturi se mogu naći komentari savremenika da je glavni cilj velike misije bio stvaranje antiosmanske koalicije sa evropskim državama, ali to nije sasvim tačno. Zapravo, sve ukazuje na to da je glavni cilj misije bilo formiranje kontura antišvedskog saveza i priprema za Veliki severni rat“, podvukao je sagovornik Sputnjika.
Osim toga, prema rečima Krotova, ruski car je hteo lično da se upozna sa evropskim iskustvom u različitim oblastima. On je nameravao da stvori novu Rusiju, a pritom je želeo da u mnogim novim poduhvatima učestvuje lično.
„Idući iz jednog evropskog grada u drugi, on je od brodograditelja postajao artiljerac“, objasnio je ovaj istoričar.
Diplomatija iz senke Petra Velikog
Velika misija je napustila Moskvu i prvo krenula ka baltičkom regionu, čiji je značajan deo tada bio pod vlašću Švedske.
U Rigi su Petar i njegovi pratioci i pomoćnici, kako je kasnije o tome pisao gubernator general Erik Dalberg u izveštaju kralju Karlu XII, „počeli da obilaze uzvišenja, ali se nisu ograničavali samo na pregledanje tvrđava, već su skicirali i plan grada i merili dubinu rovova, hodali po bedemima utvrđenja“. Gubernator je zabranio detaljan pregled tvrđave pravdajući to svojom brigom za državne interese.
Naredna stanica na velikom putovanju bila je Kenigzberg, današnji Kalinjingrad, gde je naišao na toplu dobrodošlicu brandenburškog kneza Fridirha III, budućeg kralja Pruske. Tokom boravka u Istočnoj Pruskoj, Petar je izučio tehnike kojom se gradila tvrđava Fridrihsburg. Upravo ugledajući se na taj primer, on je kasnije podigao utvrđenja na ostrvu Kotlin u Finskom zalivu.
U Kalinjingradskoj oblasti, ruski monarh je počeo da izučava artiljerijsku veštinu kod pruskog potpukovnika Štejtnera fon Šternfelda i čak je dobio diplomu na ime Petar Mihajlov.
U Zapadnoj Evropi
U avgustu 1697. godine Petar je stigao do Holandije. Dok su se ostali članovi misije bavili diplomatskim pitanjima, car je otišao u brodogradilište u Zandam i učio zanat gradivši brodove. Potom je prešao na amsterdamska brodogradilišta. Gradonačelnik Amsterdama ga je vodio u razgledanje bolnica, fabrika i domova za vaspitavanje dece i omladine, čak i u muzej anatomije, gde je car prisustvovao obdukciji leševa. To iskustvo je ostavilo veoma jak utisak na ruskog monarha i on je potom osnovao čuvenu Kunstkameru u Sankt Peterburgu.
Po Evropi se pričalo o tome kako je Petar, ruski car, radio na holandskim brodogradilištima kao običan radnik i da bogatim i uglednim Holanđanima nije uvek polazilo za rukom da razaznaju ko je od uvaženih ruskih gostiju car, pa je dolazilo do smešnih situacija. Po motivima njegovih doživljaja u Holandiji bio je napisan čitav niz muzičkih dela, među njima i čuvena opera Alberta Lorcinga „Car i drvodelja“.
Uprkos toplom prijemu, ruski car nije bio sasvim zadovoljan rezultatima boravka u Holandiji. Tokom četiri i po meseca koliko je tamo proveo, Petar je primetio da su lokalni brodograditelji stručni, ali da često svoje brodove ne grade na osnovu crteža i projekta, već „odoka“, a on je želeo da ima crteže. Prihvatio je poziv kralja Vilhelma III i otišao je u Britaniju. Na brodogradilištima u Londonu, Petar je video i naučio sve ono što holandski majstori nisu mogli da mu pokažu. Osim toga posećivao je arsenale, dokove, muzeje, bio je u opservatoriji, u kovnici novca, u zatvoru londonskog Tauera, kao i na Oksfordskom univerzitetu. Prema nekim podacima, Petar se upoznao sa Isakom Njutnom. Jednom je na kratko prisustvovao i zasedanju parlamenta, nakon čega je izjavio: „Interesantno je slušati kada podanici otvoreno svom gospodaru govore istinu, eto šta bi trebalo da naučimo od Engleza“.
Rezultati Velike misije
Nakon tri meseca provedena u Engleskoj, Petar I se vratio u Holandiju, odakle se spremao na istok. Amsterdam je napustio 4. juna 1698. godine, planirajući da na putu ka kući poseti Austriju i severnu Italiju, što je delimično realizovao.
Dok je u Beču sa carom Leopoldom I vodio razgovore o odnosima sa Osmanlijama, ruski car je dobio vesti da je u njegovoj domovini počeo ustanak. Na putu za Rusiju stigla ga je vest da je ustanak ugušen, pa je posetio Avgusta II, kome je ranije pomogao da dođe na poljski tron, sa kojim je dogovorio zajedničko delovanje protiv Švedske.
„Tokom Velike misije postavljeni su temelji i osmišljene konture sistema međunarodne politike, koji je potom u narednih nekoliko godina omogućio Rusiji da pobedi u Velikom severnom ratu“, istakao je Pavel Krotov.
Osim toga, car je tokom Velike misije naučio mnogo toga i pozvao evropske stručnjake u Rusiju, kako bi zajedno realizovali modernizaciju, koja je počela odmah nakon što se Petar vratio u domovinu.
„Velika misija je svojevrsno reprezentovala Rusiju na Zapadu. Osim toga, pokazala je da je Rusija velika država, koja se prostire između dva okeana“, izjavio je Krotov.
Ruski akademik Andrej Koškin je podvukao da je realizujući reforme, Petar I napravio od Rusije veliku i moćnu državu.
„Time što je na Zapadu došao do konkretnih znanja i veština, on je rusku državu poveo putem autentične modernizacije. Reforme nisu bile jednostavne, ali su dovele do istorijskog progresa, i to bi iskustvo trebalo pamtiti. I u današnje vreme je potrebno implementirati različita inostrana iskustva i tehničke inovacije, ali uz to sačuvati rusku tradiciju i druge društveno-istorijske osobenosti“, zaključio je akademik.
