Napoleon je mogao da baci Evropu pred ruskog cara (foto)

Odnosi između francuskog cara Napoleona i ruskog carstva se mogu podeliti u tri faze. U prvoj on kako traži posao u ruskoj vojsci za vreme carice Katarine II (1762-1796), u drugoj zajedno sa carem Pavlom I (1796-1801) priprema pohod na Indiju, dok u trećoj ratuje sa carem Aleksandrom I (1801-1825).

Napoleon se upisao u Parisku vojnu školu 1784. godine, odakle su oficiri nakon školovanja primani u vojsku. Međutim, već prve školske godine umro mu je otac i porodica je ostala bez sredstava. Šesnaestogodišnji mladić preuzeo je na sebe brigu o majci, braći i sestrama. Kada je 1788. godine Rusija prikupljala volontere za učešće u ratu protiv Turske, general-gubernator Ivan Zaborovski, komandant ekspedicionog korpusa, doputovao je u Livorno da izvrši smotru hrišćana-volontera. U to vreme, Napoleon je imao završenu Parisku vojnu školu i čin poručnika. Podneo je zahtev da služi u ruskoj armiji, ali samo mesec dana pre njegove molbe da bude primljen, u ruskoj armiji je stupio na snagu ukaz po kome se strani oficiri primaju u ruski korpus sa sniženim činom. Napoleona to nije zadovoljilo. Nakon pismenog odbijanja, Napoleon je izdejstvovao da ga primi Zaborovski. To, ipak, nije dalo rezulte. Uvređeni budući francuski car istrčao je iz kabineta vojne komisije uz obećanje da će svoje usluge ponuditi kralju Pruske: „Pruski kralj će mi dati čin kapetana!“.

Kako je poznato, Bonaparta ni za šta nije molio pruskog kralja, već je uskoro sam osvojio njegovo kraljevstvo.

Kasnije, kada je Napoleon postao vojskovođa, on je želeo temeljno da proučava politički i vojno-ekonomski položaj Rusije, ali vojna psihologija ruskog društva, posebno taktika i operativna specifičnost ruskih generala, Napoleonu nije bila jasna. Da je Napoleon samo malo požurio i podneo molbu mesec dana ranije, mogao je da postane ruski general i verovatno bi istorija Evrope i sveta bila potpuno drugačija.

Napoleon je ipak tada zajedno sa ruskim carem Pavlom I pokušao da krene u osvajanje — Indije.

Ruski i francuski car sanjaju o Indiji

Napoleonov najveći san je bio osvajanje azijskog potkontinenta. S tim u vezi, 1800. godine on zaključuje vojno-politički savez sa ruskom carem Pavlom I.

Ruski car je u to vreme bio ljut na Englesku koja je zauzela Maltu, čiji je ruski car bio pokrovitelj, kao veliki majstor Malteškog reda. On je smatrao da Engleska predstavlja najveću nestabilnost u Evropi, i da će dok ta država ne oslabi život ne samo kontinenta već i sveta prolaziti kroz beskonačne krvave ratove. Imperator je želeo da je porazi u samo njeno srce — u Indiju.

Razmena informacija između Sankt Peterburga i Pariza je uglavnom vođena usmeno, preko kurira, najčešće stranaca da ne bi privukli pažnju. Sačuvane su dve redakcije plana pohoda na Indiju. Oni su predviđali stvaranje zajedničkog rusko-francuskog korpusa: po 35-40.000 bajoneta i sablji sa obe strane. Glavni komandant je trebalo da bude najbolji Napoleonov general Andre Masena. Ruski deo korpusa je trebalo da čine pukovi donskih kozaka i nekoliko pukova Kalmika. Francuzi i Rusi trebalo je da se okupe u Astrahanu, odakle je bilo predviđeno da krene ekspedicija u Astrabad (današnji iranski grad Gorgan) na Kaspijskom moru, a odatle preko avganistanskih gradova Gerata, Kandahara i ostalih u Kašmir i Pendžab. Diplomate su pridobile na stranu dvojice careva Iran i avganistanska plemena da propuste rusku-francusku vojsku. Vojsku je trebalo da dočeka maharadža Pendžaba, koji je ratovao protiv Engleza i počeo sa pregovorima sa Napoleonom. Put od Kaspijskog mora do Indije trebalo je da traje 50 dana.

Napoleon i Pavle su nameravali da pošalju u Indiju svoje najbolje vojnike. Pregovori su se brzo razvijali. U slučaju pobede, trebalo je da pod protektorat Rusije pređe severna Indija, do linije Bombaj — granice Nepala. Međutim, prepreka za njegovu realizaciju bio je kapetan Džon Malkolm, kasnije poznati britanski političar. On je služio u Indiji, odakle je zaključio vojni savez prvo sa Avganistancima, a zatim u januaru 1801. godine, za vreme zahuktavanja priprema rusko-francuskog projekta, i sa iranskim šahom. To je bilo potpuno neočekivano za Francuze, koji su imali odlične odnose sa Iranom, gde je pod njegovim rukovodstvom reformisana iranska vojska. Francuzi su privremeno zamrzli projekat, i tada je Pavle, koji nije imao strpljenja, odlučio da dejstvuje sam. Ruski car je 28. februara 1801. godine poslao četiri odreda donskih kozaka, malteške vitezove i staroverce u osvajanje Indije, pod komandom atamana Vasilija Orlova.

Treba reći da je vojna snaga u Bengaliju iznosila 2.000 engleskih vojnika i 30.000 Indijaca obučenih prema evropskim metodama vođenja rata, u koje Britanci nisu imali poverenja. Poređenja radi, Pavle je poslao 40 donskih pukova sa više od 20.000 ljudi. I Pavle i Napoleon su smatrali da ako su Englezi mogli da pokore Indiju sami — zašto to ne bi mogli Rusi i Francuzi zajedno?

Međutim, tada se dešava 11. mart 1801. godine — ubistvo Pavla. Samo sat vremena nakon očeve pogibije, Aleksandar šalje kurira kozacima koji se nalaze u Pugačevu, današnjoj Saratovskoj oblasti. Prvi ukaz novog vladara bio je da se prekine pohod na Indiju.

Kad je Napoleon saznao za ubistvo Pavla uzviknuo je: „To je prokletstvo, nesavesni Englezi! Oni su ciljali u mene u Parizu, a pogodili srce u Mihajlovskom dvorcu…“

Verzija o engleskoj zaveri protiv Pavla izgleda vrlo verovatna. Zaveru protiv cara je organizovao engleski poslanik u Rusiji Čarls Vintvort, dok se grof Petar Palen, koji je učestvovao u pripremi indijskog pohoda i bio jedan od zaverenika protiv imperatora, smatrao engleskim čovekom.

Napoleon je probao još jednom da ubedi sada već cara Aleksandra I o podeli Osmanske imperije i zajedničkom pohodu na Indiju 1807. godine, ali uzalud. Sa smrću Pavla I umrla je i ideja o pohodu na Indiju. Engleska diplomatija je samo jednim ubistvom uspela da promeni istoriju. Usledio je krvavi rusko-francuski rat koji će se završiti Vaterloom 1815. godine — potpunim porazom francuskog vojskovođe. A sve je moglo da bude drugačije…