Odluka o osnivanju novog komandnog centra NATO-a u gradu Ulmu, Baden-Virtemberg, već je doneta, ali će biti zvanično objavljena krajem sledeće nedelje na sastanku ministara odbrane Alijanse u Briselu. Izgradnja bi mogla da počne već u julu ove godine, a puštanje centra u rad planirano je za oktobar 2019.
Tako brz tempo izgradnje objašnjava se činjenicom da vojna baza NATO-a u Ulmu već odavno postoji, a u lokalnim kasarnama u Vilhelmsburgu nalazi se multinacionalna jedinica Alijanse predviđena za izvođenje antikriznih operacija širom sveta. Stoga će biti potrebno samo tehničko poboljšanje za nove ciljeve i zadatke — odnosno, štab u Ulmu treba da omogući brže premeštanje trupa i opreme.
Od nekoliko desetina komandnih centara NATO-a u Evropi koje su postojale i ranije, sada je ostalo samo sedam, a broj vojnika pod njihovom komandom pao je sa 20.000 na 6.800. U novi centar biće prebačeno dodatnih 200 vojnika i oficira. Nemački izvori tvrde da „jačanjem komandne strukture i povećanjem broja kontingenata, NATO reaguje na agresivnu politiku Rusije“.
„U tajnom izveštaju NATO-a, vojska je nedavno izrazila sumnju da će savez moći adekvatno i brzo da odreaguje na iznenadni napad Rusije. Bojazni su, uz stanje na putevima pogodnim za prebacivanje vojne tehnike u istočnom pravcu, vezane prvenstveno za birokratske prepreke pri premeštanju trupa i naoružanja. Novi komandni centar u Ulmu razvija se kako bi se izbeglo birokratsko odlaganje“, piše „Zidojče cajtung“.
Ranije je nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lejen predložila region Kelna i Bona na teritoriji savezne države Severna Rajna-Vestfalija (Zapadna Nemačka) kao mesto za novi komandni centar, ali nakon što je nemačko Ministarstvo odbrane upozorilo vlasti u saveznoj državi Baden-Virtemberg (Južna Nemačka) da će se novi komandni centar izgraditi upravo kod njih, geografski sporovi su završeni.
Zanimljivo je nešto drugo. Ista ta Ursula fon der Lejen je prva predložila NATO-u da u Nemačkoj izgradi novi centar za planiranje, logistiku i komandu. Međutim, njen uslov bio je da se ovaj centar ne integriše u potpunosti u komandnu strukturu Severnoatlantskog saveza, već da on može da se iskoristi i za vežbe unutar Nemačke. Državni sekretar Ministarstva odbrane Nemačke Peter Tauber napisao je u pismu Briselu: „Kao strukturalna zemlja za Zajedničku komandu za podršku i sprečavanje NATO-a, možemo značajno da doprinesemo raspodeli tereta u Alijansi“.
NATO-u takav raspored nije odgovarao. Stvar je u tome da je bila namera da se Centar izgradi u okviru zajedničkog plana za stvaranje nove komande za pozadinsku podršku i logistiku, koja ima za cilj da poboljša mogućnosti kretanja oružanih snaga Alijanse u Evropi. Konačni dokument usvojen je krajem aprila i u njemu se nema ni pomena o „delimičnoj integraciji“ centra u Ulmu u strukturu NATO-a. Stoga je nejasno koliko je nemački ministar uspeo da zadrži nezavisnost u donošenju odluka o vojnoj logistici na svojoj teritoriji.
Koliko god paradoksalno zvučalo, Nemačka nema mnogo mogućnosti da brani svoj vojni suverenitet unutar NATO-a. Što je još gore, nemačka vojna moć zapravo je fikcija. Ispostavilo se da nedostatak vojne tehnike, a posebno tenkova, ne dozvoljava Bundesveru da ispuni svoje obaveze prema savezu. Glavni razlog je nedostatak rezervnih delova i visoki troškovi održavanja tenkova „Leopard 2“, koji jednostavno nisu uključeni u budžet.
Skandal je izbio još u februaru, kada je postalo jasno da 9. tenkovska brigada u Minsteru (ista ta Severna Rajna-Vestfalija) postoji, zapravo, samo na papiru. Ubrzo nakon toga, NATO je odlučio da na bazi nemačke 9. tenkovske brigade formira „međunarodnu operativnu grupu za povećanu gotovost“ „Oštrica koplja“ (Speerspitze) u okviru zajedničkog plana „odbijanja ruske pretnje“. Nova operativna grupa trebalo je da ima 44 tenka „Leopard 2“ i 14 pešadijskih oklopnih vozila „Marder“. Ali ispostavilo se da je na raspolaganju samo devet borbeno sposobnih tenkova i tri pešadijska oklopna vozila koji su zahtevali stalni remont.
Problemi se primećuju i u vojnom vazduhoplovstvu Nemačke: borbena gotovost lovaca „Jurofajter“ i „Tornado“, kao i transportnih helikoptera CH-53, ozbiljno je pogoršana. Borbena vozila mogu da učestvuju u operacijama i vežbama samo četiri meseca godišnje, a ostatak vremena odlazi na remont.
Osim toga, Bundesveru nedostaju i bacači granata, naočari za noćni vid, zimske uniforme i panciri, kao i pomoćna vozila. Sve te poteškoće onemogućavaju nemačkoj vojsci da u potpunosti ispunjava svoje obaveze prema NATO-u, što Berlin u vojnom i političkom planu postavlja u podređeni položaj prema Briselu.
U martu ove godine situacija je došla do opasne granice. Ispostavilo se da Bundesver uskoro neće imati čime da puca.
Ostalo je municije za neke vrste oružja bukvalno za nekoliko dana, dok su se tokom Hladnog rata rezerve računale za mesec dana neprekidne upotrebe.
Ministarstvo odbrane Nemačke objavilo je hitnu državnu narudžbinu za municiju za puške G36 i mitraljeze MG4, a do kraja oktobra Bundesver treba da dobije do 25 miliona metaka sa mekim jezgrom kalibra 5,56 milimetara.
Očigledno je da su svi ovi neočekivano iznikli problemi i bili razlog zbog kog je Ursula fon der Lejen odlučila da „privuče“ u Nemačku novi komandni i logistički centar. Koliko će to biti korisno za Bundesver — videće se za najmanje godinu i po dana.
