Mihajlo Gavrić, generalni sekretar Privredne komore zelene Srbije, i Miroslav Spasojević, stručnjak za zaštitu životne sredine, bili su gosti Jelice Putniković u emisiji „Energija Sputnjika“ u kojoj su govorili o načinu na koji bi Srbija trebalo da ispuni obaveze iz oblasti ekologije koje je čekaju na putu ka EU.
Najviše emituju ugljen-dioksid oni koji proizvode energiju iz fosilnih goriva. Miroslav Spasojević kaže da se na njih u svetu vrši pritisak tako što veoma teško mogu doći do kredita, recimo za izgradnju termoelektrana na ugalj i na naftu.
„Možete da napravite zamenu za energetske kapacitete kao što su termoelektrane. Pojavljuje se sve više energetski efikasnih izvora sa velikim kapacitetom što doskora nije bilo moguće. Pojavile su se razne vrste prevoza koji koriste obnovljive izvore energije, od struje, vodonika, hibridnih automobila, ali još dugi niz godina biće u upotrebi klasična saobraćajna sredstva, naročito u pomorstvu i avio-saobraćaju“, kaže Spasojević.
Naš sagovornik očekuje veliki otpor naftaškog lobija prema pooštravanju mera i sporazumima i konvenciji o promeni klimatskih uslova.
„Postoji međunarodni pravni akt koji su potpisale skoro sve zemalja u svetu. To je Okvirna konvencija o promeni klime i Kjoto protokol, kao i Kjoto 2, ali njega se drže samo EU, Australija i Novi Zeland. Pariski sporazum je dobrovoljan i postoji velika bojazan da on neće ispuniti očekivane ciljeve.“
Obnovljivi izvori energije ipak imaju mane i negativne posledice, pa su zbog toga neke zemlje u našem okruženju digle ruke od nekih od njih. Problem Srbije je taj što nema dovoljno vetra za vetrogeneratore, a proizvodnjom električne energije iz malih hidroelektrana narušavaju se ekosistem i priroda u okolini rečnih tokova.
„Hidroelektrana, koja je ispod jednog megavata do dva, tri megavata daje snagu od oko 50-60 megavata, a samo jednom revizijom, recimo Termoelektrane B, dobijete tu celu količinu struje. Treba biti jako oprezan, jer te male hidroelektrane dovode do toga da ima više negativnih efekata. Ako stavite u cev mali potok ili rečicu, uništite okolnu prirodu. Mislim da će država voditi više računa o tome i neće dozvoljavati, odnosno neće uopšte dozvoljavati izgradnju mini-hidroelektrana“, objašnjava Spasojević.
Problem koji čeka Srbiju je uvođenje ETS sistema, tačnije šeme za trgovinu gasovima. Prema toj šemi svaki od zagađivača će biti u obavezi da prema tržišnim cenama plaća pravo na emisiju ugljen-dioksida i praktično se stimulišu emiteri da smanje emisije. Na prvi pogled, to bi bilo jako veliko opterećenje za Elektroprivredu Srbije, ali je gospodin Gavrić uveren da bi od tog novca mogao da bude formiran fond na nivou države i da bi moglo da se pomogne EPS-u da smanji emisiju.
„Iz fonda bi se finansirali projekti prilagođavanja zemlje novonastalim situacijama, od navodnjavanja, do povećanja energetske efikasnosti u termoelektranama. Mogli bismo da napravimo određene uštede, a samim tim i da smanjimo emisiju ugljen-dioksida u atmosferi, a samim tim bi kontribucija Elektroprivrede Srbije bila manja“, smatra Gavrić.
Evropska unija, koja je najradikalnija u primeni mera zaštite životne sredine, konačno ima sistem, koji je prošla kroz nekoliko faza niskougljeničnog razvoja, i Srbija bi na njenom primeru, prema Gavrićevim rečima, mogla da povuče pametne poteze.
On navodi da smo preko Evropske unije i IPA fondova rešili problem sa filterima za termoelektrane koji ne mogu da uhvate ugljen-dioksid, već samo praškaste materije, i da je sada sve u skladu sa evropskim standardima.
Pošto spadamo u siromašne zemlje koje će zbog toga jako teško odgovoriti izazovu pitanja ugljen-dioksida, tj. energetske efikasnosti, Gavrić ukazuje na određene benefite koje EU pruža takvim zemljama.
„Naš zakon koji govori o klimatskim promenama neće nametnuti sistem trgovine emisijama. Mi ćemo biti izloženi tom sistemu onda kada budemo članica EU. Međutim, ako u međuvremenu ne bude poboljšani naša energetska efikasnost, termoenergetska, energetska i druga postrojenja, našli bismo se u velikom problemu. Kada neke industrije nisu bile u stanju da ispune to plaćanje, Evropska unija im je davala neke beneficije, čak ih je i potpuno oslobađala plaćanja“, napominje Gavrić.
Gavrić kaže da su se bogate zemlje navodno obavezale da će, kad Pariski sporazum stupi na snagu, isključivo zemljama u razvoju davati 100 milijardi dolara svake godine za zaštitu životne sredine. On dodaje da postoji zeleni klimatski fond, gde se daju neke pare koje nisu velike, ali su značajne, pogotovo malim ostrvskim zemljama.
Priča o klimatskim promenama vodi do čuvenog Poglavlja 27, koje mi teško možemo da ispunimo, ali se, kako kaže Spasojević, trudimo na malo neorganizovan način. On smatra da Srbiju očekuje čitav niz problema sa velikim investicijama, a da društvo nije prepoznalo zaštitu životne sredine kao nešto bitno, već je tretira samo kao trošak, a ne kao benefit.
