Za Ivana Stepanoviča Jastrebova, ruskog diplomatu i konzula u Prizrenu, Skadru, Janjini i Solunu, šira srpska publika prvi put je čula zahvaljujući romanu „Ruski konzul“ Vuka Draškovića iz 1988. godine. Tako se taj čovek, koji nije bio samo diplomata, već i istoričar, etnolog i arheolog u svest srpskog naroda uvukao najpre kao mitska figura, književni lik.
Tada je bila ispravljena jedna od nepravdi naneta tom velikom zaštitniku srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Sada „Službeni glasnik“, objavljivanjem Jastrebovljevog dela „Stara Srbija i Albanija“, ispravlja još jednu nepravdu.
„Stara Srbija i Albanija“ prvi put se pojavljuju pred srpskom publikom u integralnom izdanju. Da svoje delo objavi za života, Jastrebova je sprečila iznenadna smrt 1894. godine, po svemu sudeći nasilna, u Solunu, poslednjem mestu u kojem je službovao.
„Autor na prostor koji definiše kao Staru Srbiju ne gleda kao prostor koji direktno pripada hrišćanima i Srbima, nego kao prostor nacionalne i verske kompleksnosti, jednog vrlo neobičnog međuživota, iz kojeg verovatno polaze sve dobre i loše strane jedne takve egzistencije. Ova knjiga je možda jedna zaboravljena perspektiva o tome šta život u nekakvoj svojoj punoći postojanja na jednom prostoru zaista jeste“, kaže Petar Arbutina, direktor izdavačkog sektora „Službenog glasnika“.
U savremenom kontekstu delo Ivana Jastrebova, kaže istoričar Darko Gavrilović, čita se kao dugo putovanje po srpskoj istoriji koje je priredio jedan Rus, želeći da upozna ne samo srpsku, već i svetsku javnost sa mestima, predelima i zemljama u kojima su nekada živeli Srbi, a kojih je tamo, u njegovo vreme, u drugoj polovini 19. veka, bilo sve manje.
„Kada je Jastrebov pisao o Srbima, često je pravio paralele i parabole na ono što je viđao u svojoj Rusiji. Budući da je ponikao iz svešteničke porodice i bio odlično školovan, uspeo je da, na više nego plastičan način, putujući po starim srpskim krajevima, a to se pre svega odnosi na potez od Kosova do Ohrida i od Ohrida do Skadra, zaokruži jedan prostor na kojem su živeli Srbi i u isto vreme opiše taj prostor sa kojeg oni u velikom broju odlaze“, kaže Gavrilović.
Prema rečima urednika izdanja Borisa Čelikovića, Jastrebovljevo delo aktuelno je i danas, iako je pisano pre skoro 130 godina, zato što je ruski konzul dovoljno dobro spoznao sve etničke aktere prostora o kojem piše.
„Od Jastrebova se može naučiti puno, jer je bio interdisciplinarnog obrazovanja. On je bio u stanju da se izdigne iznad tog prostora. Nema on neka predubeđenja, ni nacionalna, ni verska. Govori pozitivno i negativno o svim narodima. Ali sagledava ih takve kakvi jesu“, kaže Čeliković.
Ipak, iako se u knjizi kritički odnosio prema svim narodima koji su živeli na prostoru Stare Srbije, diplomata Jastrebov nije se libio da štiti srpski narod od turskog i albanskog nasilja, a ako je bilo potrebno i lično je uzimao oružje u ruke.
Lično je sprečio turske vlasti za zatvore Prizrensku bogosloviju, čije je osnivanje pomogao, a ne tako retko štitio je srpske devojke od turskih i albanskih otmica. Jastrebov je, tako, bio svedok svih nasilja nad Srbima, pogotovu u Prizrenu, gde se najduže zadržao na službi.
Od vremena Ivana Jastrebova na Kosovu i Metohiji ništa se nije promenilo. Na tom prostoru pravila se izgleda ne menjaju i kao što je Jastrebov morao da se kreće sa naoružanom pratnjom, tako je i danas situacija slična, zaključuje Čeliković.
