Bi-Bi-Si je konačno priznao da su kandidati proveravani od samog početka sve do devedesetih godina.
Prihvatljivo tridesetih godina
Izvršni direktor Bi-Bi-Sija Alan Davni tajno se sastajao sa šefom MI 5 Ser Vernonom Kelom, zato što su obojica bili zabrinuti zbog „komunističkih aktivnosti“ u Velikoj Britaniji i želeli su da spreče subverzivne elemente koji su jačali u uticajnim britanskim institucijama. Do 1935. godine dogovoreno je da će MI 5 proveriti svakog novog člana osoblja, „kako bi se jasno utvrdilo ko podržava levičarsku vladu“ u Velikoj Britaniji.
Takva poslovna politika bila je potpuno tajna i uprkos tome što su neki od direktora Bi-Bi-Sija bili gnevni zbog „provera“, bili su prisiljeni da „prikriju“ takvu praksu, kako bi sačuvali posao (čak su i poslanici i ministri lagali po tom pitanju). Međutim, korporacija se suprotstavila smanjenju i obimu provera.
Ako bi MI 5 „iskopao“ iz prošlosti kandidata bilo šta što se tiče politike, kategorisali bi ih u tri grupe: Podnosioci zahteva za posao kategorije A, za koje je MI 5 preporučio da „ne bi trebalo da budu zaposleni na poziciji koja nudi direktnu mogućnost uticaja na emitovani program“; kategorije B, za koje je važila preporuka da se ne zapošljavaju „osim ako nije odlučeno da su druga pitanja preovlađujuća“; kategorije C, o kojima je istraga MI 5 otkrila potencijalno zabrinjavajuće informacije, koje ih, međutim, nisu „nužno otpisivale“ kao kandidate za posao. Ipak, Bi-Bi-Si bi trebalo da razmotri „druge aranžmane“ ako pozicija nudi „izuzetnu mogućnost“ za subverziju.
Nije bilo potrebno da podnosioci zahteva budu članovi određenih političkih grupa kako bi bilo preporučeno da ih Bi-Bi-Si odbije. Za tako nešto dovoljno je bilo da, na primer, prijatelj ili neko od rodbine bude član takvih grupa.
Srećan Božić!
U teoriji, Bi-Bi-Si ne bi nikad zaposlio kandidata kategorije A, mada su neki bili zapošljavani. Kada bi na nekog zaposlenog pala sumnja da se bavi subverzivnom delatnošću ili je naklonjen takvim organizacijama, u njihovom ličnom dosijeu se crtala božićna jelka.
Takvi zaposleni nisu imali mogućnost napredovanja i promene radnog mesta u okviru kompanije. Kad bi se pojedinci žalili da su preskakani u redu za unapređenje ili pretili sudom, jelka ne bi bila uklanjana iz njihovih dosijea.
Operacija MI 5 bila je tajna za većinu zaposlenih u kompaniji i bila je inspiracija Džordžu Orvelu kada je opisivao Ministarstvo istine u svom remek-delu „1984“.
U intervjuu „Sandej tajmsa“ iz 1968. godine, generalni direktor Bi-Bi-Sija Hju Grin pokušao je da sakrije od javnog mnjenja politiku zapošljavanja u kompaniji. Rekao je da Bi-Bi-Si zapošljava „ljude svih uverenja“, uključujući i komuniste, da ga ne zanima koga ima na platnom spisku i da državni emiter nije „vodio inkviziciju o ljudima koji se zapošljavaju“.
Ovo je bila otvorena laž — a dosijei otkrivaju da je Grinovu strategiju tokom davanja intervjua kreirala upravo MI 5. Štaviše, Bi-Bi-Sijevo odeljenje za štampu predložilo je da Grin iskoristi intervju kako bi priznao da se vodila pomenuta politika prilikom zapošljavanja i da najavi prekid takve prakse, ali MI 5 se čvrsto suprotstavio, insistirajući da „ne treba direktno priznati proveru“. Njihov plan je bio da u slučaju da Bi-Bi-Si bude priteran uza zid, prizna da je kompanija imala takvu politiku u vezi sa „ciljevima ratnog planiranja i invazije vanzemaljaca“.
Grin je bio potpuno kooperativan i negirao je postojanje takve politike, a i sam je žestoko podržavao provere.
Otkrivena zavera
U decembru 1979. godine Bi-Bi-Sijev administrator za emitovanje programa Hju Pirs napisao je izveštaj od deset stranica o politici provere. U izuzetno kritičkom izveštaju predložio je Bi-Bi-Siju da „odmah napusti“ politiku provere podnosilaca prijava, ograničavajući je samo na najosetljivije oblasti. Štaviše, on je upozorio da bi javno izlaganje ovakve prakse rezultiralo rasprostranjenim „ismevanjem i ponižavanjem“ britanskog javnog servisa.
Njegove preporuke i upozorenja bili su ignorisani i do 1985. godine Bi-Bi-Sijev vodič o tome kako odgovarati na optužbe da zaposlene proverava tajna služba, svodile su se na „držati glavu u pesku i ne odgovarati na pitanja“. Preporuke i upozorenja bila su nepromenjeni 50 godina.
Međutim, kasnije te iste godine, priča o politici provere je bila objavljena u „Obzerveru“. Mnoge ugledne karijere stavljene su pod znak pitanja, ako ne i potpuno uništene, zbog strogog nadzora MI 5. Na primer, filmski režiser Džon Goldsmit angažovan je 1969. godine da snimi film za Bi-Bi-Sijevu omnibus seriju o studentskoj okupaciji Umetničkog koledža „Hornsi“. Međutim, tokom snimanja je otkrio da policija proverava automobil koji je iznajmio i da mu se nadzire kuća. Bez upozorenja i objašnjenja Bi-Bi-Si je otkazao njegov film.
Dve godine kasnije, Bi-Bi-Si ga je ponovo angažovao da snimi film, ali kao i prethodnog puta, kad je snimanje već počelo, projekat je prekinut, a posramljeni direktor mu je rekao da mu „nije dozvoljeno da radi ovde“. Zatim mu je rekao da ga je MI 5 stavio na „crnu listu“ Bi-Bi-Sija, zato što je učestvovao u razmeni studenata između svog fakulteta i Češke filmske akademije i da je proveo nekoliko nedelja u Čehoslovačkoj. Nikad nije bio komunista.
Još jedna žrtva bila je Izabel Hilton, koja nije dobila posao na „Bi-Bi-Si Skotland“ 1976. Govorila je kineski jezik, a putevi su joj se ukrštali sa članovima kineske komunističke partije tokom studiranja na Edinburškom univerzitetu i članstva u škotsko-kineskoj asocijaciji (SCA).
Međutim, Alister Heterington, Bi-Bi-Sijev direktor koji je hteo da zaposli Hiltonovu, odbio je da prihvati odluku i žalio se svim instancama u Bi-Bi-Siju. Kasnije je Haringtonu otkriveno da je MI 5 napravio kardinalnu grešku, tako što su SCA zamenili za maoističku grupu SACU (Društvo anglo-kineskog razumevanja).
Posle Heteringtonove intervencije, Hiltonovoj je ponuđen posao, ali je ona u međuvremenu tražila posao i na drugim mestima. Bez obzira na „nesporazum“, ipak se zaposlila na Bi-Bi-Siju kao prezenter „Sveta danas“ na Radiju 4 tokom devedesetih i na umetničkom programu „Noćni talasi“ Radija 3. Primila je Orden britanske imperije za novinarstvo 2009. godine.
Isto tako, jedan od najtalentovanijih diplomiranih pripravnika Bi-Bi-Sija Majkl Rozen bio je na „crnoj listi“ MI 5 zbog brojnih „prekršaja“— studentskog aktivizma na Oksfordu, rada na radio-dokumentarcu o francuskom marksisti Režisu Debreu tokom obuke na Bi-Bi-Siju i na filmu u kojem se koriste snimci američkih vojnika dok se testiraju na upotrebu LSD-a. Američka ambasada se žalila zbog ovog projekta na Rozena i Bi-Bi-Siju i MI 5.
Ovi prekršaji su doveli do njegovog otpuštanja 1972. godine. Nijedno odeljenje nije htelo da mu ponudi posao, iako su mnoga od njih bila zainteresovana za saradnju. On je karijeru nastavio kao uspešan pisac dramskih i dečjih knjiga.
Politika pre bezbednosti
„Šta su Bi-Bi-Si i MI 5 postigli tajnom kadrovskom politikom? Sistem je bio nespretan i često veoma nepošten. Dok je vlada zvanično potvrdila proveru državnih službenika, a one koji su odbijeni informisala o razlozima, Bi-Bi-Sijev metod ostao je tajan, nije dozvoljavao žalbu, a često je nanosio štetu i nepravdu pojedincima. Čak i ako bi se sistem pročistio, samo bi sputavao aktivnosti onih čija su mišljenja radikalnija od rukovodstva. Prave ’krtice‘, ako postoje, zakopane su toliko duboko da bi progovorile o nekompetentnoj politici provere“, zaključio je „Obzerver“.
Otkrića medija učinila su politiku odbijanja suvišnom, tako da je Bi-Bi-Si na kraju priznao da je sistem postojao. Od Majkla Hodera, tadašnjeg Bi-Bi-Sijevog „čoveka za vezu“ sa MI 5, zatraženo je da uništi dokumentaciju. Umesto toga, on je dokumentaciju prosledio u Bi-Bi-Sijevu arhivu gde je „ležala sakrivena“, sve dok je sam Bi-Bi-Si nije objavio.
Alasder Miln, tadašnji generalni direktor Bi-Bi-Sija, bio je prisiljen na neprijatan javni nastup, rekavši da je politika provere „jedna od onih stvari za koje je znao i zbog kojih se osećao prljavo“, iako je nekoliko meseci ranije izjavio da ne može da veruje da su tvrdnje o sistemu provere istinite. Uprkos tome, zvanična politika Bi-Bi-Sija bila je da korporacija odlučuje ko će zauzeti koju poziciju ili ko primenjuje proceduru provere i da nijedna spoljna agencija nema pravo da stavi veto na imenovanje ili angažovanje bilo koga od zaposlenih.
Takve tvrdnje bile su potpuno lažne. Preporuke MI 5 bile su konačne, a kada se Heterington izborio za zaposlenje Hiltonove, rečeno mu je da je to što je uradio „bez presedana“.
Prava priroda korporacije i njenih zaposlenih ustanovljena je Bi-Bi-Sijevim memorandumom iz 1971. godine. Pozivajući se na Zakon o službenoj tajni, Bi-Bi-Si je ukazao na sudsku odluku iz 1943. godine, u kojoj se navodi da je „službeno gledište da su zaposleni u Bi-Bi-Siju osobe u službi njegovog veličanstva“ i da su kao takvi „sluge britanske države“ sa svim pravima i obavezama koje proističu iz tog statusa.
Bivši viši izvršni direktor Bi-Bi-Sija Stjuart Hud konstatovao je da je politika provere prirodna posledica strukture korporacije i njene prave funkcije.
„Da je Bi-Bi-Si pošten prema sebi, priznao bi da mora podržavati liniju centralnog političkog autoriteta putem sistema državnih dozvola, ali korporacija je oduvek imala tu fantaziju o sebi kao o potpuno nezavisnoj društvenoj organizaciji“, rekao je Hud.
Istovremeno, dok je saznanje o proverama šokiralo javnost, Džon le Kare, pisac bestselera, špijunskih romana i bivši službenik MI 5, nije bio iznenađen.
„Oduvek sam pretpostavljao da provera postoji. Pitam se šta bi ljudi pomislili ako bi se stvari preokrenule, ako bi član ’subverzivnih grupa‘ pripremao vesti. Moramo naći način za dobijanje onoga što će biti objektivan način izveštavanja“, rekao je Le Kare.
