Prva tematska studija u okviru projekta „Mir i bezbednost 2018.“, koju je za potrebe Evropskog parlamenta sačinilo analitičko i istraživačko telo te institucije, odnosi se na Zapadni Balkan i uspešnost EU u izgradnji mira u tom regionu.
„Zapadni Balkan je na kritičnoj prekretnici. Dalji napredak ka ’pozitivnom miru‘ može se jedino postići ako vlade u regionu najveći prioritet daju ispravljanju slabosti u oblasti vladavine prava“, navodi se i dodaje da te reforme označavaju duboke i dalekosežne promene.
Ne može biti kompromisa oko evropskih standarda, kada je reč o jačanju nezavisnosti, nepristrasnom i efikasnom sudstvu, jačanju borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala, kao i stvaranju uslova koji garantuju punu slobodu izražavanja medija, stoji u studiji.
Iako je, kako se navodi, EU proširenje neophodno, promena se ne može nametnuti spolja.
„Osnovna odgovornost za sprovođenje reformi na Zapadnom Balkanu, pre svega onih osetljivih u oblasti suvereniteta, i uspeh u procesu pomirenja, moraju doći iznutra, prvenstveno od lokalnih i nacionalnih vlasti“, navodi se dalje u tom dokumentu.
Posebno se, naime, naglašava da EU sa svom svojom finansijskom podrškom i insistiranjem na standardima ne može da nadvlada „etničko-nacionalističke igre moći“, koje su i dalje prisutne u, kako se navodi, „BiH, na Kosovu“, kao i u „političkim odnosima Srbije i Kosova“.
U studiji se konstatuje da tokom sedam godina Briselskog dijaloga odnosi između Beograda i Prištine osciliraju između normalizacije i „stanja napetog mira i sprečavanja sukoba“.
„Nedavni događaji — ubistvo srpskog političara sa severa Kosova Olivera Ivanovića i hapšenje zvaničnika srpske Vlade Marka Đurića u Severnoj Mitrovici podstakli su nove tenzije i povećali neizvesnost kada je reč o budućnosti procesa normalizacije“, navodi se u studiji.
Podseća se i da EU nije spremna da „uvozi nove sporove i nestabilnost“ i da insistira na konačnim i obavezujućim rešenjima za bilateralne sporove, pre nego što neka država pristupi Uniji.
Kada je o Srbiji reč to, prema studiji, konkretno znači da „Beograd mora da zaključi i sprovede pravno obavezujući sporazum sa Prištinom pre nego što se pridruži EU“.
Podseća se i da je evropski komesar za pregovore o proširenju Johanes Han poslao snažnu poruku Srbiji da „mora da reši svoja bilateralna i granična pitanja pre nego što uđe u EU“.
Studija koja se bavi ulogom EU na Zapadnom Balkanu, od zaustavljanja ratova devedesetih, preko post-konfliktnog perioda i „obnove normalnosti“, do faze izgradnje „pozitivnog mira“ kao dela procesa proširenja, ocenjuje da EU i zemlje-članice „nisu bile spremne“ i „nisu uspele“ da zaustave vojne konflikte u BiH i na Kosovu tokom devedesetih, zbog čega su morale da se uključe UN, SAD i NATO.
„Iako su zemlje-članice zadržale širok konsenzus kada su ključne odluke u pitanju, one su bile suočene i dalje se suočavaju sa momentima velikih neslaganja (to je bio slučaj sa priznavanjem Hrvatske 1991. godine i rešavanjem pitanja statusa Kosova, što traje od 1999. godine). Istovremeno, druge velike sile — SAD, Rusija, Turska i Kina, prisutne u već prenatrpanom međunarodnom igralištu, proširile su svoj uticaj u regionu poslednjih godina, a neke od njih i na štetu EU uticaja“, kaže se u studiji.
Dodaje se da Rusija ima značajan uticaj na Zapadnom Balkanu, a kao razlog se navodi to što većina zemalja u regionu i dalje zavisi od isporuka ruskog prirodnog gasa.
Kaže se da se Moskva „tradicionalno fokusira na odnose sa Beogradom“, gde ima „veliki udeo u energetskom sektoru Srbije u zamenu za pružanje podrške, kada je u pitanju pozicija Srbije nad Kosovom u Savetu bezbednosti UN“.
Studija se poziva i na analize koje pokazuje da su „istorijske i verske veze manje relevantni faktori, nego pragmatizam i oportunizam, kada je u pitanju odnos Rusije sa zemljama Jugoistočne Evrope“.
Istovremeno, ocenjuje se da je Kina učinila niz strateških akvizicija i investicija u Jugoistočnoj Evropi u sektoru saobraćaja i da joj je u pogledu realizacije projekta „Srbija ključni partner“.
„Do sada je Kina samo u Srbiji uložila više od milijardu dolara, uglavnom u obliku kredita, kako bi finansirala izgradnju saobraćajne infrastrukture i energetskih projekata u zemlji“, stoji u tekstu studije.
Navodi se i da je EU sa drugim donorima u post-konfliktnom periodu bila uključena u političku medijaciju na Zapadnom Balkanu i ponudila obimnu humanitarnu, finansijsku i tehničku pomoć.
„Iako se ne može poreći napredak u bezbednosti, stabilizaciji i donekle u izgradnji ekonomija i institucija na Zapadnom Balkanu, plan izgradnje ’pozitivnog mira‘ je još daleko od ostvarenja", tvrde analitičari Istraživačkog centra Evropskog parlamenta.
Ekonomske reforme i razvojne mere u regionu su ocenjene kao „relativno uspešne“ (samo za deo populacije), dok je „miks asimetričnih ekonomskih politika“ doveo do „povećanja, umesto smanjenja socijalnih nejednakosti“.
Analiza navodi da se BiH, Srbija i Crna Gora nalaze na začelju regiona, kada je reč o nejdnakosti primanja i oporavku predtranzicionog BDP-a.
Citiraju se i poslednje procene Svetske banke, koje govore da bi uz trenutne stope privrednog rasta regionu bilo potrebno 60 godina da po prosečnom dohotku po glavi stanovnika dostigne EU prosek.
Sa bržim rastom između 5-6 procenata, to bi bilo ostvarivo do kraja tridesetih godina ovog veka.
Kao neke od razloga za podbacivanje EU u ostvarivanju agende „pozitivnog mira“ na Zapadnom Balkanu, autori studije „Mir i stabilnost 2018.“ navode konfuziju zbog nedostatka kontinuiteta između EU strategija stabilizacije i EU pretpristupnih strategija. Kao drugi razlog navode se različiti „interesi i pogledi“ zemalja-članica EU kada je Zapadni Balkan u pitanju, što je onemogućilo puno jedinstvo politike EU prema regionu.
„Povrh toga, direktno mešanje SAD, NATO-a i Rusije stvorilo je u nekim fazama i na nekim mestima ponašanja koja liče na protektorate, što je smanjilo uticaj EU. Druge zemlje, kao što su Kina i Turska, takođe mogu da imaju destabilizujuću ulogu u regionu“, ocenjuju analitičari Evropskog parlamenta.
Ocenjeno je da, sa jedne strane, lideri iz regiona „ispunjavaju malo“ od preuzetih političkih, upravnih i socijalnih obaveza, dok je EU strana rastrzana između „vrlo ambicioznih izjava, oskudnih sredstava i sporih reakcija“.
„Ako je stvaran ’pozitivni mir‘ na Zapadnom Balkanu, onda EU mora da razmisli koje su to ključne reforme, sa kojim igračima treba sarađivati i kako rešavati probleme opstruktivnih elita i onih koji kvare proces izgradnje mira. Istovremeno, lideri sa Zapadnog Balkana moraju biti u potpunosti posvećeni teškim, ali neophodnim reformama i njihovoj primeni, jer to je jedini način napretka za ulazak u EU“, zaključak je studije.
Zaključuje se i da EU članstvo, koje podrazumeva dobro upravljanje, poštovanje ljudskih prava, zaštitu manjina, otpornost društva i transformaciju političke kulture, ostaje ključ za promene na Zapadnom Balkanu.
Tanjug
