On navodi da Evropska komisija prećutkuje da želi da se suprotstavi nešto rastućem uticaju Rusije i Kine u regionu, piše Hazelbah i dodaje da obe mame novcem i investicijama i, nasuprot EU, ne postavljaju neprijatna pitanja o stanju pravne države.
Prema njegovim rečima, protiv punog članstva u dogledno vreme ne govori samo to što su zemlje Zapadnog Balkana daleko od ispunjavanja traženih „domaćih zadataka“, već i temeljna dilema koja nema veze sa reformskim tempom na Balkanu.
On kaže da je EU trenutno previše zabavljena sobom i nema snage za novu rundu proširenja, a već i samo pominjanje termina u mnogim evropskim prestonicama izaziva paniku, za šta, ocenjuje Hazelbah, ima dobrih razloga.
Pre svega, ocenjuje Hazelbah, prilikom poslednjih proširenja „zabašurene“ su manjkavosti zemalja kandidata, poput Rumunije i Bugarske.
„Ali kada neko jednom uđe u klub, protiv njega gotovo da nema mehanizama. On profitira od svih prednosti EU i ima pravo glasa, čak i kada se ne ponaša kako bi trebalo. Na primeru vlasti u Poljskoj i Mađarskoj može se videti koliko je Briselu teško da primora države-članice na dobro vladanje“, ocenjuje Hazelbah.
Kako je istakao, nacionalizam je možda najveći problem Balkana, a iako se EK nada da bi se on zauzdao pristupanjem EU, verovatnije je da bi tada taj nacionalizam samo bio unutar umesto van EU.
„Ne treba zaboraviti ogroman ekonomski jaz. Svih šest zemalja su privredno daleko ispod proseka EU čime bi postali neto-primaoci. Što je više primalaca, članstvo u EU postaje sve neprivlačnije za neto-davaoce. Solidarni princip je u suštini u redu, ali neravnoteža ne sme postati prevelika. Puno članstvo i sloboda kretanja koja ide sa njim verovatno bi doveli do novog talasa iseljavanja sa Balkana ka bolje stojećim zemljama EU i njihovim razvijenim socijalnim sistemima“, piše nemački analitičar.
On zaključuje da EU ne može sebi da priušti Zapadni Balkan, niti sme da ga prepusti uticaju Rusije i Kine, zbog čega cilj mora da ostane tesna veza — ne puno članstvo već partnerstvo slično onome sa državama sporazuma EFTA (Norveška, Švajcarska, Island i Lihtenštajn), a koje bi podrazumevalo ekonomsku saradnju, kao i mnogostruku podršku, ali ne i pravo glasa.
„Verovatno mnogi šefovi država i vlada EU rezonuju slično, ali to ne izgovaraju glasno. Umesto toga su se na samitu EU i Zapadnog Balkana ponovo čule stare fraze o tome kako će te države za par godina biti u klubu, ali da je sada još prerano. Iskreno bi bilo da obe strane govore o realnoj perspektivi sa konkretnim vremenskim horizontom“, zaključuje Hazelbah.
Tanjug
