Posle uvođenja američkih sankcija Venecueli i odgovora venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura u vidu proterivanja američkog otpravnika poslova u Karakasu Toda Robinsona i njegovog zamenika Brajana Naranha, stručnjak za Latinsku Ameriku Trivo Inđić situaciju ocenjuje kao tešku.
Proterivanje američkih diplomata iz Venecuele nije ništa novo, to se već dogodilo nekoliko puta, a poslednji put 2013. Diplomatski odnosi između Venecuele i SAD zahladneli su 2010. godine, podseća Inđić, kada su svedeni na nivo otpravnika poslova.
„Imamo situaciju pojačanog pritiska na Venecuelu, i to ovog puta pod evidentnim uticajem ljudi u Trampovoj administraciji, koji su skloni da više veruju ’republikancima iz Majamija‘. To je čuveni lobi protiv Kube, koji ističe da upravo Kubanci vode Venecuelu“, kaže Inđić.
Na sceni je obnova tehnika Hladnog rata, dodaje on, kada ne samo SAD, već i zemlje EU i niz zemalja Latinske Amerike podržavaju sankcije i bojkot svakih izbora u Venecueli.
Velika ekonomska kriza u kojoj se Bolivarska Republika nalazi ne može da se reši pritiscima spolja, ocenjuje Inđić, prema čijem mišljenju bi se trebalo vratiti razgovorima između Vlade i opozicije, kao što su bili razgovori koji su održani u Havani, a kojima je predsedavao bivši španski premijer Hose Luis Zapatero.
„I ovog puta Zapatero je osudio one koji su bojkotovali izbore u Venecueli, smatrajući da je time oštećena i sama opozicija Maduru. Naime, opozicija već 20 godina nikako ne uspeva da dobije na izborima, počevši od čuvenih Lopeza i Kaprilesa, u vreme Madurovog prethodnika, ali činjenica je da ne može da se izađe iz parališuće situacije u kojoj imate opoziciju koja nema dovoljnu podršku stanovništva i Madurove vladavine“, kaže Inđić.
Zapatero ima alternativni plan u okviru grupe zemalja naklonjenih Venecueli. Međutim, Trampova administracija oštro kritikuje tu grupu čime se, prema Inđićevom mišljenju, ukida šansa za normalan dijalog između opozicije i vlasti.
Ni venecuelanska opozicija ne može da se organizuje. Zajedničko opoziciono telo, koje funkcioniše iz Dominikanske Republike, ne može da se dogovori kako da, kako Inđić kaže, doskoči Maduru.
„Situacija je zanimljiva utoliko što ćemo u narednom periodu imati izuzetno veliki pritisak SAD na Venecuelu. To nije više samo diplomatski i ekonomski pritisak koji se odnosi na prodaju venecuelanske nafte, već se uvode sankcije koje pogađaju sve finansijske transakcije i američkih firmi i trećih strana u kontaktima sa Venecuelom“, kaže Inđić.
Prema procenama MMF-a, Venecueli je potrebno oko 60 milijardi dolara da bi stabilizovala svoju ekonomiju. Međutim, do novca je teško doći u situaciji kada niko ne može da dovede vlast i opoziciju za pregovarački sto i na taj način, makar malo, stabilizuje situaciju u zemlji.
Ne treba biti veliki optimista, naglašava Inđić, povodom budućnosti Venecuele.
„Stanje u zemlji je teško, što pokazuje i stepen apstinencije na izborima, gde ipak opada broj ljudi koji izlaze na izbore. Maduro se drži zahvaljujući glasovima najsiromašnijih slojeva i činjenici da Vlada ima monopol na raspodelu hrane u zemlji. Ali sva ostala politika koja se odnosi na tržište i proizvodnju još je u rukama stranaca. To su instrumenti preko kojih SAD i dalje manipulišu biračima u zemlji“, zaključuje Inđić.
