Srbija je, posle Samita EU — Zapadni Balkan u Sofiji, ušla u novu fazu evropskih integracija.
Sažeto, suština tog novog statusa je: EU neće da nas primi u članstvo, ali Srbija ne sme da odustane od evropskog puta.
Znači, mi moramo da želimo da budemo članica iako tamo u dogledno vreme, a možda i nikada, nećemo biti. Ključ je u želji koja ne sme da zgasne.
Još ogoljenije, zabranjuje nam se i da pomislimo na prekidanje evropskog puta, a jasno nam se kaže da na cilj nikada nećemo stići. Nešto kao trčanje na traci u teretani.
Dva najznačajnija stava stigla su iz dve najjače države EU.
Prvo je Emanuel Makron, predsednik Francuske, jasno nacrtao da proširenja neće biti dok se Unija ne reformiše, a potom nam je u Beograd diplomatski uvijenu poruku doneo član odbora nemačkog Bundestaga Manuel Sarazin da „politika proširenja nije popularna tema“.
Ipak, žestoko su se uzbudili zapadni mediji čim su iz Srbije pušteni pojedinačni i stidljivi signali da bi država mogla da promeni spoljnopolitički kurs.
Sve nam je dodatno i plastično objasnio komentator „Dojče velea“ Kristof Hazelbah, koji kaže da EU sebi ne može da priušti Zapadni Balkan, ali ne sme da ga prepusti uticaju Rusije i Kine.
Po njegovom kreativnom tumačenju, rešenje nije puno članstvo već „partnerstvo koje bi podrazumevalo ekonomsku saradnju i podršku, ali ne i pravo glasa“.
Dakle, ni svakodnevne utešne reči briselskih birokrata koje nas ubeđuju da je dovoljno da ostanemo dobri đaci i da ispunjavamo poglavlja, pa će nam se vrata Evrope sama otvoriti, deluju sve farsičnije.
Jednostavno, hteli to da primetimo ili ne, desile su se krupne promene u Evropskoj uniji.
Od pozicije „predajte Kosovo i ulazite u EU“ došli smo do statusa „predajte Kosovo, a čak ni tada nećete ući u EU“.
Saopšteno nam je: Ostaćete na putu ka EU, tu vam je mesto i ne smete da se okrećete nikakvim alternativama. Naročito ne Rusiji i Kini.
U prevodu na rečnik bajki, to bi izgledalo ovako:
„Bio jednom jedan mladoženja, koji je osuđen na prokletstvo da godinama čeka na odgovor devojke koju je zaprosio. I godinama tako morao je da stoji ispod njenog velelepnog balkona. I nije smeo da potraži novu ljubav niti da se okrene za drugom princezom. I tako je ostario u čekanju…“
Srbija već 18 godina tapka pred kapijom EU čekajući. Ne znamo da li će sve ovo imati srećan kraj, ali mnogi koji su bili mladi i orni te 2000. godine, već odavno ne veruju u bajke.
Na sreću, ni mlada udavača više nije tako mlada, jedra i atraktivna.
Tako da…
