To je tako već 15 godina, od samita 2003. u Solunu, podsetiće na tom tragu i nemački „Dojče vele“, konstatujući da je „u većini starih članica želja da prihvate nove države, a time i nove probleme, prilično mala“.
Šta zapravo hoće Evropska unija od svih nas na Zapadnom Balkanu? Zbog čega ovde nikad nije bilo ozbiljne i temeljne javne diskusije o prednostima i manama EU integracija, kao što je to učinjeno na Islandu, pa je Island izračunao da mu se ipak više isplati da prekine svoj put u Evropsku uniju? Da li je Evropska unija bespovratno izgubila ne samo svoju privlačnu moć, već i kapacitet za prijem novih članica, i zašto se na Zapadnom Balkanu pravimo da to ne primećujemo?
O tim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali istoričar Miloš Ković i predsednik Centra za strateške alternative Aleksandar Mitić.
Sofijski samit, koji je u ovdašnjoj javnosti propraćen s velikom pažnjom, u samoj Evropskoj uniji je, kaže Aleksandar Mitić, „dobio očekivano skroman publicitet, što je u skladu sa mizernim rezultatima tog skupa, koji predstavlja korak unazad u odnosu na Strategiju proširenja Evropske komisije, koja je navela 2025. godinu kao najraniji mogući datum prijema Srbije i Crne Gore u EU. Francuska i Nemačka, Holandija i Belgija, bile su jasno protiv bilo kakvog konkretnog obećanja po pitanju budućeg članstva u EU, a kamoli davanja bilo kakvog vremenskog okvira za pristupanje. Suština je da se Zapadnom Balkanu predviđa dugo vreme u evropskoj čekaonici, tokom kojeg je Evropskoj uniji važno da se ovde ne remete odnosi, a Nemačkoj naročito da stvari drži pod kontrolom kako bi se umanjio i sprečio uticaj Rusije, Kine i Turske.“
U Sofiji smo, sumira Miloš Ković, „dobili samo gomilu reči i fraza, i ništa više od toga. Evropska unija posvećena je našoj evropskoj perspektivi, mi smo posvećeni reformama… Pristupanje Evropskoj uniji sve više podseća na priču o Đekni (koja još nije umrla, a kad će, ne znamo…) i pretvara se u tragikomediju“.
U Deklaraciji samita u Sofiji ponovo je potvrđena podrška evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana, kao i pre 15 godina u Solunu. Portal „Politiko“ ukazuje da je ta fraza — evropska perspektiva — „namerno nejasna“, da je u Solunu bilo rečeno da je „budućnost Balkana unutar Evropske unije“, ali da „tako jasna izjava više nema opštu podršku među članicama EU“.
„Samit u Zagrebu u novembru 2000. godine protekao je u veoma pozitivnoj atmosferi i, doduše neformalnim, pričama o relativnom brzom ulasku balkanskih država u Evropsku uniju. Isto je bilo i u Solunu 2003“, podseća Aleksandar Mitić.
„Mi već skoro 20 godina i dalje govorimo o evropskoj perspektivi, a u međuvremenu je došlo do velikog zamora od proširenja. Sam taj termin, inače, znači da je EU procenila da države o kojima je reč jednog dana mogu, ali ne moraju da postanu članice ove organizacije. Dakle, članstvo se ne odbacuje apriori, ali ne postoji nikakva garancija da li će i kada ta perspektiva biti ostvarena.“
Osim ovako neizvesne perspektive, ukazuje Miloš Ković, „postavlja se i pitanje posledica koje su, za sve ovo vreme življenja u evropskoj perspektivi, ostavile sve teške reforme koje smo sprovodili i uslovi koje smo ispunjavali, na privredu, na naše oružane snage, na naš međunarodni položaj… Da li smo za sve ovo vreme, primera radi, u Evropskoj uniji stekli prijatelja koji bi zaista stao iza nas, uporedivog sa Rusijom, ili sa dalekom Kinom?“
Otuda je, smatra Ković, „zaista došlo krajnje vreme za debatu o našem putu u Evropsku uniju“.
Takva debata sprovedena je na Islandu, koji je, uprkos činjenici da blizu tri četvrtine svoje trgovinske razmene ostvaruje s Evropskom unijom, izračunao da mu se više isplati da prekine svoje EU integracije.
Ova vrsta preispitivanja, uveren je Miloš Ković, „za Srbiju je utoliko neophodnija što se od nje traže neverovatne stvari kao što su odricanje od sopstvene teritorije i sopstvenih građana, uvođenje sankcija Rusiji…“
Ipak, postavlja se pitanje da li je Islandu dozvoljeno ono što nama nije, imajući u vidu ukrajinski primer i puč koji je u Kijevu protiv Viktora Janukoviča organizovan baš kada je on pokušao da pauzira ukrajinske EU integracije.
„Postoji ogromna razlika između tih slučajeva“, navodi Aleksandar Mitić i objašnjava: „Island je suštinski — bezbednosno, politički i ekonomski — vezan za Zapad, deo je tog evroatlantskog NATO kišobrana, i Zapad zato nije zabrinut ako jedna takva zemlja ne uđe u EU sve dok je zainteresovana da sledi zapadne geostrateške interese. Što se Ukrajine pak tiče, iako je svima bilo jasno da EU nema nameru da je primi, bilo je važno njeno geostrateško opredeljenje, pa je zato i organizovan puč. Srbija se često nalazi pod sličnom vrstom pritisaka, jer je reč isključivo o geostrateškim interesima Zapada. Tome je, na kraju krajeva, trebalo da posluži i samit u Sofiji“.
Portal „Politiko“, s tim u vezi, ocenjuje da je u Sofiji, na samitu koji je trebalo da ojača veze između Zapadnog Balkana i Evropske unije, francuski predsednik Emanuel Makron „polio hladnom vodom nade o učlanjenju u EU“. „Ono što smo videli u poslednjih 15 godina je put koji je oslabio Evropu, svaki put kada se pomislilo o proširenju“, rekao je Makron. „Nisam za proširenje EU pre nego što se uverimo da postoje stvarne reforme koje će pomoći boljem funkcionisanju EU.“
„Ovakve reči zaista upućuju na zaključak da je reč o nameri da zemlje Zapadnog Balkana ostanu u tom evropskom predsoblju, u večitom predsoblju“, komentariše Miloš Ković.
A opet, Makronove reči ne predstavljaju preveliko iznenađenje. Iako se, naime, to ne spominje često — čak se može reći i da se krije — među čuvenim kriterijumima iz Kopenhagena za članstvo u EU, koji govore da zemlja-kandidat mora da izgradi zahtevani društveni i ekonomski sistem i da prihvati pravila Evropske unije, nalazi se i četvrti kriterijum, a to je apsorpcioni kapacitet Evropske unije, njena sposobnost za prijem novih članica. Drugim rečima, to znači da možemo da ispunimo sve zahteve, ali da ipak ne budemo primljeni jer sama EU to ne želi ili za to nije sposobna.
Zaključuje Aleksandar Mitić: „U Evropskoj uniji postoji umor od proširenja još od propasti referenduma o Ustavu EU u Holandiji i Francuskoj 2005, bez obzira na veštačko disanje koje pokušavaju da mu daju Strategijom proširenja i samitima poput ovog u Sofiji. Umorni su od proširenja, ali nisu umorni kada treba da uslovljavaju… A apsorpcioni kapacitet, odnosno njegov nedostatak, predstavlja zamku na kraju tunela. Entuzijazma za proširenje na Zapadu, jednostavno, nema“.
