Predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković uputila je u skupštinsku proceduru Predlog odluke o obrazovanju komisije za istragu posledica NATO bombardovanja 1999. na zdravlje građana i uticaj na životnu sredinu, sa posebnim osvrtom na posledice izazvane upotrebom projektila sa osiromašenim uranijumom.
Glavni zadatak ove komisije, kako je pojasnila Gojkovićeva, jeste je da utvrdi uzročno-posledičnu vezu između bombardovanja i velikog broj različitih teških i malignih oboljenja koja se javljaju kod građana.
Slon u staklarskoj radnji
Predviđeno je da rok za prvi preliminarni izveštaj komisije bude kraj 2020, a komisija će imati obavezu da na svakih šest meseci obavesti parlament o radnjama koje je preduzela i rezultatima.
Međutim, ubrzo je iz zapadnih centara krenulo nervozno dokazivanje da uran nije bio štetan i da uzročno-posledična veza sa širenjem bolesti ne postoji. Američki ambasador u Beogradu Kajl Skot reče da su mnogi stručnjaci zaključili da nema zdravstvene opasnosti u Srbiji ili bilo gde u svetu gde je korištena municija sa osiromašenim uranijumom, a da slično tvrde i Svetska zdravstvena organizacija i Program Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine.
Trenutak podnošenja zahteva za sprovođenje novog istraživanja i neke izjave povezane sa tim bi mogli dovesti do toga da se neko upita da li su inicijatori već došli do zaključka, istakao je Skot, bez obzira šta bi dokazi mogli pokazati. On je još konstatovao da nije lekar, ali da zna da je stopa rasta kancerogenih oboljenja u Srbiji počela da se povećava mnogo pre 1999.
Američkoj imperiji bi najbolje bilo da je posle tog sramotnog i bespravnog bombardovanja Srbije odmah otišla iz Srbije, tvrdi za Sputnjik novinar Slobodan Reljić, jer bi se tako jedino moglo ćutati o tom njihovom zlodelu i neredu koji su stvorili. No, pošto su oni tu ostali, sad se, konstatuje Reljić, ponašaju prema njihovom čuvenom izrazu — kao slon u staklarskoj radnji.
„Sad moraju da objašnjavaju da je antipravo koje je u Srbiju sprovođeno u stvari pravo. Moraju da dokazuju da je zlo u stvari bilo dobro. Moraju da dokazuju da je nemoralno jedan visokomoralni čin. Na kraju se stiglo do toga da oni moraju da nam objasne da su otrovi lekoviti“, napominje Reljić.
To je potpuno ludilo kojem bi odgovaralo da samo oni govore o tome šta se desilo, a da svi drugi ćute, jer je, dodaje taj novinar, svaka priča koja malo drugačije govori od te njihove propagande u stvari rušilačka.
Nauka da kaže svoje, rezultate objaviti
Profesor sudske medicine Zoran Stanković napominje da neće da komentariše ponašanje Kajla Skota, već da kao svaki stručnjak traži da se na naučno prihvatljiv način istraže sve tvrdnje u stručnoj javnosti ili određenih stručnjaka i da se nakon toga zauzme definitivan stav i kaže sve ono što treba da se kaže vezano za municiju sa osiromašenim uranijumom.
Nakon saznanja da je u Bosni i Hercegovini korištena municija sa osiromašenim uranijumom posebno u predelu Hadžića gde se nalazi Tehničko-remontni centar za oklopna vozila bivše JNA Stanković za Sputnjik podseća da je predložio formiranje komisije od naučnika iz raznih delova sveta koja bi ispitivala eventualne promene u flori, fauni i kod ljudi sa ciljem da se vidi da li municija sa osiromašenim uranijumom ima uticaja, odnosno da li izaziva oštećenja.
„Tom prilikom nisam imao podršku državnih organa Savezne republike Jugoslavije koja je u to vreme postojala, niti Republike Srpske, kao ni podršku naučne i stručne javnosti. Nakon toga Komitet za prikupljanje podataka o povredama međunarodnog humanitarnog prava je podatke koje je imao poslao Haškom tribunalu, i mislim da je u to vreme glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte odbila sve te navode o posledicama bombardovanja teritorije SR Jugoslavije“, navodi profesor Stanković.
„Nemam ništa protiv da se to ispitivanje i sad uradi, čak i podržavam i da nakon toga rezultati tog ispitivanja budu javno prezentovani stručnoj, naučnoj i bilo kojoj javnosti“, dodaje Stanković.
„Mislim da je to nešto što treba ispitivati. Svi zaključci da ta municija izaziva teška oštećenja zdravstvenog stanja ili pak da nema nikakvog uticaja jesu preuranjeni. Moram da kažem da postoji mnogo knjiga koje su pisali i američki autori o posledicama dejstva osiromašenog uranijuma u iračkom ratu, gde su navedeni slučajevi koji su povezivani sa dejstvom municije sa osiromašenim uranijumom na zdravlje ljudi koji žive na tom prostoru, pa i na zdravlje nekih vojnika koji su učestvovali u tom ratu“, sugeriše Stanković.
Dekadencija koju je tužno gledati
Diplomata Henri Kisindžer je odmah posle bombardovanja rekao da je američko bombardovanje Srbije bilo protiv svih vrednosti koje su oni zastupali, ukazuje Slobodan Reljić, i zato sve što kažete o tome postaje nepoželjno i oni moraju da se panično brane, a kad se panično brane, onda sve to izgleda komično.
„Kad gledate Kajla Skota, mislite da bi on možda mogao da dobije Nobelovu nagradu za medicinu ako dokaže da je osiromašeni uranijum u stvari eliksir života. To je sve pogubilo svaki smisao. U to što on govori više ne veruju ni ovi NVO lobisti koji su u stvari plaćeni da veruju u takve svrhe“, podvlači Reljić.
Ovo nije kraj tih njihovih problema, naglašava Reljić, jer će svakim danom u međunarodnim odnosima biti sve slabiji, ovi drugi koji njih ugrožavaju su sve jači, a kako kaže, njihovo sramotno ponašanje u Jugoslaviji za posledicu ima insistiranje da Srbija prizna Kosovo.
„To će biti sve ogoljenije, a njihova nemoć da se spasu biće sve veća. I to je proces koji je praktično u sadašnjim kretanjima u međunarodnim odnosima nezaustavljiv, a Kajl Skot je samo maneken bede opadanja moći jedne velike imperije“, kategoričan je Reljić.
Za tu silu je prema Reljićevom mišljenju karakteristično ono što je govorio Žorž Klemenso početkom 20. veka, da je ona jedina od tih velikih imperija koja je direktno iz tog divljaštva i sposobnosti da ide okolo i osvaja svet prešla u dekadenciju.
„Dakle, ona nije imala tu civilizacijasku ulogu. Sve te velike imperije — Rim, Grčka… osvajali su svet i ponižavali ga kroz osvajanja, a onda su posle imali neku kulturno-civilizacijsku ulogu. Amerika je dakle zemlja koja nije bila sposobna za tu civilizacijsku ulogu i ona je sad zaista u jednoj vrsti sumorne dekadencije. Ponekad je to, bez obzira što je opasno po naše živote, tužno gledati“, jasan je Reljić.
U situacijama kad se nečije zdravlje odšteti na način suprotan međunarodnim propisima i konvencijama ljudi koji su na tako oštećeni, prema tumačenju profesora Stankovića, imaju pravo na nadoknadu i na sve ono što im pripada prema zakonu u tim i takvim slučajevima.
„Prema tome ko će i na koji način kasnije, ako se uspostavi da postoji uzajamno posledična veza između osiromašenog uranijuma i povećanog broja kancera, odnosno oštećenja zdravlja s obzirom da osiromašeni uranijum ne deluje samo na pojavu kancera već otežava i druge organe u telu čoveka, onda svako ima pravo na nadoknadu“, ističe Stanković.
A da li će to država ili pojedinci tražiti tu nadoknadu, prema Stankovićevom mišljenju, jeste stvar koja će biti rešena u narednom periodu.
