Nova poruka predsednika Evropske komisije o odnosima sa SAD je verovatno i najoštrija koju je jedan zvaničnik EU poslao poslednjih godina. Žan-Klod Junker je izjavio da Donald Tramp nastupa sa „okrutnošću koja može samo da nas iznenadi“, te da EU „u ovom trenutku mora da zameni SAD, koje su kao međunarodni akter izgubile snagu i zbog toga, dugoročno, i uticaj.
Njegov stav dobija na značaju ako se uzme u obzir i potonji istup nemačke kancelarke, koja je podvukla da „Evropa treba da uzme sudbinu u svoje ruke“ pošto je „prošlo vreme kada smo jednostavno mogli da računamo na to da će nas SAD zaštiti“.
U svemu ovome su i dve velike istine. Prva, da uticaj SAD u brojnim regionima, ali i na globalnom nivou, nepovratno opada. To je i prvi signal da SAD više ne mogu biti kategorizovane u supersilu. Jedna od osnovnih definicija supersile govori da je to država čiji su ukupni potencijali moći nesrazmerno veći od potencijala ostalih aktera u međunarodnim odnosima, zbog čega je ona u mogućnosti da nameće za sebe povoljna rešenja u svim regionima.
Supersila je ključni činilac regionalne bezbednosti svuda na kugli zemaljskoj. A SAD više ne mogu nametati rešenja niti u severnom Pacifiku, niti u Centralnoj Aziji, niti na Bliskom istoku… Druga istina je da Evropa više ne može da računa na „zaštitu SAD“.
Zapravo, besplatne zaštite zapadnoevropskih država nikada nije ni bilo, čak ni u hladnoratovskim vremenima. SAD su, koristeći NATO i podržavajući stvaranje i oblikovanje EU, organizovali originalan sistem asimetrične saradnje koji im je prilično koristio. Donekle, očiglednu korist su imale i evropske države, ali je to vreme prošlo.
Kako američki uticaj kopni, tako i rastu apetiti evropskih zemalja, Nemačke pre svega. Za Evropu, asimetrična saradnja više nije opcija iz koje se može izvući najveća moguća korist u postojećim okolnostima, već je to pozicioniranje kao zasebnog pola u policentričnom svetskom poretku. Zbog toga, primarni cilj SAD više nije održavanje asimetrične saradnje sa Nemačkom i Francuskom, nego sprečavanje ove dve potencijalne velike sile da postanu zaseban pol u međunarodnim odnosima.
Ova strategija se sprovodi i osujećivanjem brojnih inicijativa iznutra, kroz pritiske na evrobirokratiju (unutar koje SAD i dalje imaju ogroman uticaj, jer, kako je navedeno, Vašington je odigrao veliku ulogu u stvaranju EU), ali i dovođenjem Nemačke i Francuske pred svršen čin povodom brojnih (gorućih) pitanja važnih za međunarodnu bezbednost.
I Junker i Merkelova su zapravo reagovali na odluku predsednika SAD o istupanju iz multilateralnog sporazuma sa Iranom. Sada, kada bi došlo do operacionalizacije ovih oštrih izjava, to bi značilo da EU mora pod hitno da sprovede ozbiljnu reformu, kroz koju bi podigla stepen unutrašnje kohezije, a što bi podrazumevalo i formiranje sopstvenih vojnih snaga. Odnosno, to bi označilo kraj NATO-a u obliku i sa nadležnostima kako je to danas.
Ima li EU snagu za tako nešto? Odgovor je jednoznačan: samostalnim delovanjem i bez saveznika — nema! Izjave se mogu davati, ali se ne može delovati. Kada je dolazio na čelo Evropske komisije, Junker je naglasio da ima četiri prioriteta: završetak pregovora o Transatlantskom trgovinskom sporazumu (sa SAD), početak pregovora sa Velikom Britanijom o novom ugovoru kojim bi se sprečio „bregzit“, razvoj Evropske energetske unije i reforma Monetarne unije.
Šta su rezultati? Od Transatlantskog sporazumu su odustali, Velika Britanija je napustila EU, energetsku bezbednost evropske zemlje rešavaju kako koja nalazi za shodno (Nemačka oslanjajući se na Rusiju preko „Severnog toka“, Poljska čvršćim vezivanjem za SAD i uvozom tečnog naftnog gasa, Francuska investirajući u afrička izvorišta, a Italija upirući svoje poglede ka Turskoj), a saglasnosti oko reformi monetarnog sektora nema.
Ako su porazi beleženi oko svih ovih pitanja, kako onda biti optimista da je moguće istupiti iz NATO-a? Logično, kao saveznik koji bi mogao pomoći postepenom osamostaljivanju EU nameće se Rusija. Ne samo zbog geografije. U Strategiji nacionalne bezbednosti Rusije iz 2015. godine ističe se: „Uvećavanje potencijala moći Severnoatlantskog saveza (NATO) i osnaživanje njegove globalne funkcije sprovodi se u suprotnosti s međunarodnim pravom, intenziviranjem vojnih aktivnosti zemalja bloka, daljim širenjem saveza i približavanjem njegove vojne infrastrukture ruskim granicama, što predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti“.
Svaki pokušaj „demontiranja NATO-a“ Rusija će podržati. U Moskvi, NATO je anticipiran kao najveća pretnja nacionalnoj bezbednosti. Međutim, odnosi Brisela i Moskve su do te mere poremećeni, da brzog otopljavanja ne može biti. Rusija je računala na Evropu do 2013. godine. U tački 57 Koncepcije spoljne politike Rusije iz 2013. godine, navodi se kako je jedan od ciljeva u odnosima s EU stvaranje „partnerstva za modernizaciju“ i kreiranje jedinstvenog energetskog kompleksa Evrope.
U trenutku kada je pisan ovaj dokument, Rusija je s EU dostigla istorijski maksimum u spoljnotrgovinskoj razmeni, koja je 2012. godine iznosila blizu 340 milijardi evra, već je uveliko bila u funkciji prva linija gasovoda „Severni tok“, druga se ubrzano gradila (svaka s godišnjim kapacitetom po 27,5 milijardi kubnih metara), a tekle su i pripreme za izgradnju dva kraka „Južnog toka“.
Samo godinu dana kasnije uveden je „prvi paket“ sankcija EU Rusiji, a zbog eskalacije ukrajinske krize. Moskva je na ovo recipročno odgovorila, i težište u spoljnopolitičkom delovanju prebacila na saradnju unutar BRIKS-a, ŠOS i Evroazijskog saveza. Stanje je nemoguće vratiti na 2013. godinu, a novi okvir o saradnji se može uspostaviti samo uz velike ustupke obe strane.
Minimum inferiorum za Rusiju je priznavanje referenduma na Krimu od strane EU, a bilo bi tu još dosta toga što se tiče njenih geopolitičkih ciljeva. Ali, čak ni taj najmanji mogući uslov zemlje EU u ovom trenutku ne mogu da prihvate. Pa je izlišno govoriti i o novom sveobuhvatnom planu saradnje.
Takođe, treba imati u vidu i „Inicijativu tri mora“, koju su snažno podržale SAD. Države poput Poljske, Litvanije, Letonije i Estonije svoje strateške interese štite i na takav način, a ne samo kroz EU, pa bi se, u slučaju zaoštravanja odnosa na relaciji Vašington—Brisel, javili brojni problemi za Uniju.
Jednostavno, deo istočnoevropskih i skandinavskih država bi iskazao veću lojalnost Vašingtonu nego Briselu, Berlinu i Parizu. Zbog svega toga, izjave koje nam stižu iz EU, ma koliko oštre bile, u velikoj meri predstavljaju račun bez krčmara. Deo EU, predvođen Nemačkom, hteo bi i da se oslobodi pritiska SAD i da zauzme sasvim novo mesto u međunarodnim odnosima.
Ali, kako to da se izvede, a da ne dođe do ogromne destabilizacije unutar same EU, u ovom trenutku niko ne može da objasni. EU se nalazi između dugotrajne agonije uzrokovane nemogućnošću samostalnog delovanja i američkih pretnji o tome kako će svaki pokušaj „rasturanja NATO-a“ značiti i totalno „rasturanje EU“.
Šta god da lideri EU izaberu — kajaće se. Za njih više nema dobrih rešenja.
