Nakon potpisivanja Sporazuma, Iran se tržištem, od prošle godine, otvorio i na Zapad, brojne evropske kompanije sklopile su s njim poslove, najviše na polju razvoja energetike, jer ta zemlja ima ogromne količine zemnog gasa i nafte. O prodaji „crnog zlata“ Teheran najozbiljnije pregovara sa Kinom, a za kupovinu su zainteresovane i zemlje EU.
Iako je Iran potpisao Sporazum pod pretnjom međunarodnim sankcijama, zbog čega je i pristupio pregovorima sa velikom šestorkom, od tih sankcija verovatno neće videti ništa novo, one ne mogu bitno da utiču na životni standard građana Irana, ali ipak mogu da uspore razvoj te zemlje, kaže za Sputnjik Predrag Rajić iz Centra za društvenu stabilnost.
„Ukoliko bi Iran ostvario nešto čvršću kooperaciju i sa kompanijama iz SAD, pre svega bi mogao da napreduje na polju razvoja tehnologije. To je jedino što može da pogodi Iran u narednom periodu, jer želi da razvije svoj energetski sektor, a to nije moguće bez tesne saradnje sa Amerikom na polju eksploatacije pre svega retkih ruda, zemnog gasa i nafte, jer SAD po pitanju te tehnologije već dugo godina drže primat“, objašnjava Rajić.
On podseća da bi Iran za pomoć u razvoju tehnologije mogao da se obrati Ruskoj Federaciji, ali da i ta zemlja po ovom pitanju sarađuje s SAD, a do poslednje runde sankcija Rusiji sklopljeni su ugovori vredni nekoliko milijardi dolara.
Druga posledica Trampovih sankcija može biti promena plana Irana da se ozbiljno zaduži u američkim komercijalnim bankama. To će mu sada biti nedostupno, što znači da će se usporiti likvidnost iranske privrede, ali Iran zbog toga neće potpuno propasti, kaže Rajić.
„Ne vidim posledice zbog kojih bi Iran bio spreman da napravi radikalne rezove, a da će zbog njih upasti u neke ozbiljne ekonomske probleme. To se u nekom bližem ili srednjem roku sigurno neće desiti. Nezgodno bi bilo da se ovim sankcijama pridruže i druge zapadne države, odnosno Evropske unija, ali po prvim najavama vidimo da se to neće desiti“, kaže Rajić.
Ključne evropske zemlje kritikuju Trampovu odluku, iako je američka administracija upozorila evropske kompanije da imaju šest meseci da okončaju svoje poslove sa Iranom ili će doći do problema. Rajić u ovom potezu pre svega vidi političku taktiku Trampa koju od ulaska u Belu kuću koristi i sa saveznicima i sa protivnicima na globalnom nivou.
„Tramp kreće sa najvišom mogućom cenom, preti oštrim sankcijama, zatim pregovorima pokušava da odstupi od svoje tvrde pozicije, kako bi se našli, ako ne na pola puta, onda malo bliže cilju koji je njemu prioritetan“, ocenjuje naš sagovornik.
On smatra da pretnje predsednika Irana Hasana Rohanija da će Islamska Republika uzvratiti SAD recipročnim odgovorom na bilo koje nove sankcije, nisu ostvarive, jer Iran nema potrebnu tehnologiju i ne može da se takmiči sa znatno moćnijom Amerikom.
S druge strane, Iran može da napravi problem, ako ne direktno Americi, onda njenom najvećem savezniku na Bliskom istoku — Izraelu. To je glavni kamen spoticanja i ključni razlog zbog čega je došlo do ovog zaokreta u američkoj politici, a glavno pitanje je da li nove sankcije umanjuju mogućnost da Iran ima nuklearno oružje.
„Iran može da nastavi program, da obogaćuje uranijum i određene supstance neophodne za pravljenje nuklearnog oružja, ali to je mač sa dve oštrice. Ako to bude radio, dovešće u nezgodnu poziciju države s kojima ima stratešku saradnju, pre svega Rusku Federaciju, zato što ni njoj sigurno nije u interesu da Iran dobije nuklearno naoružanje“, siguran je Rajić.
On dodaje da je upravo iz ovog razloga Hasan Rohani u ovom trenutku možda najbolje rešenje za Iran, jer je neko ko može dobro da promisli o svim posledicama eventualnog kršenja ovog sporazuma.
„Ne verujem da će od njega odustati i da će početi da radi na formiranju nuklearnog naoružanja. U tom slučaju, Iran bi dao izgovor, pre svih, neokonzervativcima i Trampu da, ako ne uđu u otvoreni sukob, pojačaju svoje vojno prisustvo u regionu, proglašavajući Iran za najveću opasnost“, zaključuje Rajić u razgovoru za Sputnjik.