Predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan izjavio je prilikom susreta sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem u Ankari da je cilj njegove zemlje razmena sa Srbijom vredna pet milijardi dolara, i poručio da će raditi i dalje na jačanju stabilnosti i mira na Balkanu, uprkos onima kojima to smeta.
Na pitanje kome je Erdogan zapravo uputio ovu poruku i kome smeta uloga Turske na Balkanu, istoričar Nemanja Starović za Sputnjik kaže da ne treba posezati za nekom višom matematikom, jer je situacija vrlo jasna.
„Za razliku od samih regionalnih sila koje su ovde prisutne počevši od Turske, pa nadalje, jasno je da podizanje tenzija i zaoštravanje političkih problema, pa i konflikata, ide pre svega u prilog onima koji se u odnosima prema Balkanu služe štapom i šargarepom. U poslednje vreme vidimo da se oni zapravo sve više služe štapom negoli šargarepom, a da svoj značaj mogu da prikažu samo kroz projekciju sile i moći na terenu. Turska je veoma dobro upoznata sa tom situacijom, a i sama se već godinama nalazi na meti upravo tih činilaca u međunarodnoj zajednici“, objašnjava Starović.
Kako kaže, Zapad u celini sa velikim podozrenjem gleda na sve veće tursko prisustvo na Balkanu, kako u političkom tako i u ekonomskom smislu. Međutim, napominje Starović, tu postoje i određene razlike.
„Brisel, a pre svega Berlin, uprkos velikim političkim izazovima u svojim odnosima prema Ankari ipak shvata koliko je Turska važna za stabilnost Balkanskog poluostrva i Evrope u celini. U krajnjoj liniji vidimo da sporazum o kontroli protoka migranata iz marta 2016. godine, koji je EU postigla sa Turskom, još funkcioniše, pa je broj migranata znatno smanjen i nema ni govora o milionskim brojevima izbeglica kao što je to bio slučaj pre tri godine. Dakle, Brisel i Berlin shvataju da Turska nije neko ko se može i sme provocirati i sa kim bi se smelo ulaziti u otvoren konflikt. Sa druge strane, vidimo da se Vašington ne libi da Tursku provocira i da čak atakuje na unutrašnju stabilnost te zemlje. To se jasno videlo prilikom pokušaja vojnog puča u Turskoj, ali i u mnogim drugim prilikama“, napominje Starović.
On podseća da Turska, kao država sa ogromnim demografski potencijalom, ekonomskim kapacitetima, pa i sve većim stepenom tehnološkog razvoja, ima prirodnu potrebu da projektuje svoj uticaj u sopstvenom okruženju, a tradicionalne zone njenog uticaja su Bliski istok, Kavkaz i Balkansko poluostrvo.
„Na svojim južnim granicama Turska ima Siriju, kao potpuno razorenu državu i Irak, koji ima ogromne političke probleme u funkcionisanju. Sa druge strane, čitav kavkaski region je opterećen jednim dugim, zamrznutim konfliktom Jermenije i Azerbejdžana, kojem se ne nazire kraj. Tako da iz perspektive Ankare preostaje samo region Balkana, gde bi se mogli ostvarivati interesi Turske na užem planu, u smislu njenog ekonomskog i političkog prisustva“, kaže Starović.
Turska je svesna, dodaje istoričar, da u tom smislu Republika Srbija i srpski faktor u celini, koji ima svoj prirodni uticaj u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, pa u određenom vidu čak i u Makedoniji, predstavlja onaj stub sa kojim mora ostvariti neku vrstu saradnje.
„Ankara je svesna da bi joj bilo kakav sukob ili podizanje tenzija sa Srbijom u velikoj meri zatvorio prolaz prema čitavom regionu. Turska takođe ima razumevanja za poziciju u kojoj se Srbija nalazi, za razliku od mnogih na Zapadu koji dešavanja zadnjih 25 godina na prostoru bivše Jugoslavije posmatraju kroz prizmu svog iskustva dekolonizacija koje nema nikakvu praktičnu primenu na ono što se stvarno ovde dešavalo. Turska se, međutim, jako dobro seća sporazuma iz Sevra od pre stotinu godina, kada su njihov etnički prostor, prostor Anadolije, rasparčale velike zapadne sile. Ne treba smetnuti s uma ni da se zaokret u spoljnoj politici Ankare do kojeg dolazi poslednjih godina, a koji se ogleda u sve svestranijim vezama i odnosima koje Turska razvija sa Ruskom Federacijom, može veoma povoljno odraziti na tip njenog prisustva na Balkanu“, zaključuje Starović za Sputnjik.
