Očigledno je da i sam pomen Srbije kod njih budi jake emocije i izaziva reakcije. Nazivaju nas „braćom“, govore o neraskidivim duhovnim, kulturnim i istorijskim vezama, o zajedničkim korenima i dive se snazi i hrabrosti srpskog naroda.
Već prilikom prvog susreta sa njima stvara se bliskost, prisnost… Žele da pomognu, da kažu, ispričaju, objasne i ugoste.
Sasvim slučajno, šetajući Jaltom, upoznala sam i Aleksandra, čoveka od šezdesetak godina, i ubrzo je on postao moj vodič po južnoj obali Krima i najbolji domaćin.
Govorio mi je o životu Krimljana danas, o tome kako su živeli u sovjetsko doba i u vreme dok je poluostrvo bilo deo Ukrajine. Pričao mi je o ljudima, istoriji, tradiciji i običajima, o carskim dvorcima i dačama sovjetskih lidera.
„Kako se živi na Krimu danas, posle prisajedinjenja Rusiji?“, radoznalo sam pitala Aleksandra, ali i sve ljude sa kojima sam tamo razgovarala — Ruse, Ukrajince, krimske Tatare…
„Ima i pluseva i minusa“, iskreno priznaju svi odreda.
„Posle prisajedinjenja Rusiji, sve je duplo poskupelo, pa robu uglavnom nabavljamo u Krasnodarskom kraju… Pritiskaju nas i sankcije. Ima teškoća sa kojima se suočavamo, ali sada postoji velika nada, koju smo tokom života u Ukrajini izgubili“, kažu gotovo uglas, ističući da su srećni jer su „ponovo deo Rusije“.
Krim je, objašnjava Aleksandar, bio najsiromašniji region cele Ukrajine, jer „kijevske vlasti nisu ništa ulagale u tu regiju“.
„Kijev nije hteo da ulaže u region zbog stanovništva. Ovdašnje stanovništvo je bilo protiv ukrajinizacije, posebno dok je Jušenko bio na vlasti. Krim je bio i jedinstveni region u kom je ozvaničen ruski jezik, pa im se sve to nije sviđalo, zato su nas i kažnjavali…“, dodaje on.
Kijevske vlasti su, priča Aleksandar, uništile i poljoprivredu i industriju na poluostrvu.
„Ostalo je vinarstvo — kako se radilo nekad, tako se radi i danas. Ostali su staklenici i voćnjaci, gde se gaje jabuke, breskve i drugo voće i povrće, a sve ostalo je uništeno. Uništavali su poljoprivredu da bi dovozili i prodavali robu iz drugih ukrajinskih regiona. Na Jalti je bila velika mlekara, pivara, mesni kombinat, ribarski kombinat — četiri velika preduzeća koja su zapošljavala ogroman broj ljudi. Sve su to upropastili. Čak ni Nemci nisu uništavali dvorce na Jalti, a oni su uništili sve. Ali, sada se sve polako obnavlja, uzdiže…“, priča Aleksandar.
Problem predstavljaju i sankcije, ali biznismeni i investitori pronalaze načine kako da posluju na Krimu i sa Krimom. Kako kaže Aleksandar, dolaze svi oni koji se ne plaše da će se zbog posete poluostrvu naći na nekakvoj „crnoj listi“ ili sankcionom spisku.
„Dolaze velike delegacije nemačkih deputata i drugih zapadnih političara i biznismena. Posle prisajedinjenja Krima Rusiji čak su i turistički brodovi prestali da pristižu, ali je velika grupa zapadnih parlamentaraca iznajmila brod i došla je ovde“, priča Aleksandar, šaljivo dodajući da su došli da traže „zelene čovečuljke“.
On podvlači da dolaze i Nemci i Francuzi i Italijani i svi oni koji se ne plaše, koji žele da prošire svoje tržište poslovanja i da investiraju.
Investitori su posebno zainteresovani za ulaganja u infrastrukturne projekte i u turističku sferu.
Ceo Krim se pretvorio u jedno veliko gradilište — gradi se na sve strane, a poluostrvo godišnje poseti oko 5,5 miliona turista.
„Nema direktnih letova sa zemljama koje su uvele sankcije, i to predstavlja problem, jer ljudi moraju da lete preko Moskve, pa putuju znatno duže, a i Ukrajina im ne dozvoljava prelazak preko njihove teritorije. Ali, uprkos tome, ljudi dolaze iz svih krajeva sveta i sve ih je više“, kaže Aleksandar.
Na glavnoj jaltinskoj promenadi srela sam i grupu muškaraca iz Donbasa. Pitam ih: „Kako je tamo“, odgovaraju: „Teško“. Želja im je, naglašavaju, da se zaustavi četvorogodišnji građanski rat koji se vodi na istoku Ukrajine.
„Dok se u Kijevu na vlasti ne pojave ljudi zdravog razuma, ništa dobro neće biti!“, ističu.
Ispričali su mi i kako im Ukrajina stvara teškoće, jer im brani da preko teritorije te zemlje stignu do Rusije.
„Mi, koji živimo u Donbasu, ne možemo da pređemo Ukrajinu kopnenim putem i uđemo u Rusiju, pa zbog toga idemo brodom do Jalte“, objašnjavaju.
„Kako su radnje snabdevene, ima li osnovnih životnih namirnica?“, pitam ih.
„Svega ima. Život teče… Ljudi žive, deca se rađaju, trava je zelena, drveće je lepo“, dodaju uz osmeh, ističući istovremeno da je „zbog rata ekonomija znatno opala“…
„Obavezno pogledajte ’spomenik‘ sijalicama. Nalazi se tu odmah, u parku iza“, dobacuje mi Ljudmila, prodavačica suvenira.
„Podignut je pre dve godine, nakon energetske blokade Krima, i posvećen je upravo tom periodu kada nas je Ukrajina, posle prisajedinjenja Rusiji, ostavila bez struje. Svi Krimljani pamte te dane. Bio je to težak period, ali smo iz njega izašli dostojanstveno. Posle tih događaja rodila se ideja da se ti meseci teškoća, brige i napetosti nekako ovekoveče, pa je tako i nastala ta instalacija“, ispričala mi je Ljudmila.
„Bilo je stvarno jako teško. Dobro se sećam moje komšinice, ratne veteranke, kako se stara i nemoćna, sa kesama u rukama, pela na peti sprat. Liftovi nisu radili i ona se teško, stepenik po stepenik, uspinjala. Ali je prkosila i govorila: ’Neka i nema struje, ne treba nam ništa njihovo (ukrajinsko). Dobro nam je i ovako, samo kad smo se vratili našoj Rusiji‘“, nadovezao se Aleksandar.
Danas u sećanje na te teške dane u centru Jalte stoje dve velike sijalice — instalacije od žica, koje svake večeri punim sjajem svetle.
„Krim više nije u mraku i nikada više neće ni biti“, ističe prkosno Aleksandar.
Iste večeri do kasno u noć sa koleginicom sam sedela u bašti jednog restorana, na samoj obali. Aleksandar je otišao da se odmori. Uživale smo u pogledu na Crno more, morskim specijalitetima (školjkama — ostrigama, crnomorskom rapanu, domaćim sirevima i drugim đakonijama) i čaši krimskog vina.
Ponoć je već odavno prošla kada smo rešile da krenemo put našeg hotela i još malo prošetamo. Uživajući u šetnji, gotovo da nismo ni primetile da smo stigle do Masandrovskog parka, mesta koje se uzdiže iznad Jalte.
Tu smo srele bračni par Krimljana, koji nam je ljubazno pozvao taksi i sa nama strpljivo čekao.
Taksista nas je dovezao do hotela, ali kada smo htele da platimo, dočekalo nas je iznenađenje — taj bračni par slučajnih prolaznika je našu vožnju već platio. Takvih i sličnih situacija, tokom boravka na Jalti, bilo je još mnogo, ali ta epizoda makar delom oslikava gostoprimstvo krimskih ljudi i dušu ruskog čoveka.
Nastaviće se…
Prvi deo reportaže o Krimu pročitajte OVDE.
