Kavkaz — najnemirniji region Rusije. Skoro čitave devedesete godine su prošle u smirivanju Čečenije, dok su u Dagestanu i danas svakodnevne antiterorističke operacije ruskih specijalaca. Ni van ruskih granica nikad nije mirno. Moskva je morala da interveniše u Gruziji 2008. godine zbog napada gruzijske vojske na njene mirovnjake u Severnoj Osetiji. Zbog tako kompleksne situacije u ovom području, Jermenija ima poseban značaj za Moskvu.
„To je jedini saveznik Rusije na Južnom Kavkazu. Za Rusiju je to verovatno prioritetno pitanje na lestvici bezbednosti. Prvo, postoje duboke istorijske veze. U Jermeniji je najveća ruska dijaspora koja igra važnu ulogu i u kulturnom i u političkom životu. To je i pitanje bezbednosti u južnim regionima koji su dosta problematični. Iako se na severu Kavkaza situacija značajno normalizovala, za Rusiju je i dalje to opasan region i važno je prisustvo ruske vojske, između ostalog i van njene teritorije“, rekao je za Sputnjik naučni saradnik Ruskog instituta za strateška istraživanja Konstantin Tasic.
Treba naglasiti da se na protestima koji već 15 dana potresaju Jermeniju ni u jednom trenutku nisu čule antiruske parole. Štaviše, opozicioni lider Nikol Pašinjan je obećao da će ako bude izabran za premijera ostati u ODKB-u i Evroazijskom ekonomskom savezu.
„Pašinjan polazi iz tekuće situacije, kada bezbednost Jermeniji mogu dati samo ODKB i Rusija. On u ovom trenutku nema manevarskog prostora. Ali ipak govori o skoroj budućnosti. Očigledno da će biti nekih promena u zavisnosti od situacije. Međutim, sa ruske tačke gledišta, važno je ipak da on vodi računa o nacionalnim interesima Jermenije i da će čuvati saveze koji su u interesu Jermenije. To je stav za koji se ruska vlast zalaže na međunarodnoj areni“, dodao je on.
Tasic podseća da Jermenija u okviru ODKB-a dobija vojnu pomoć, vojnu tehniku po cenama za rusko tržište. Jedina ona od stranih država poseduje operativno-taktički raketni sistem „Iskander“ koji je bez uspeha, između ostalih, više puta tražila Saudijska Arabija. Naravno, Jerevan ga je dobio u izvoznoj konfiguraciji — dometa do 300 kilometara, ali i to je sasvim dovoljno da pogodi bilo koju metu svog glavnog neprijatelja — Azerbejdžana.
Nagorno-Karabah — nerešivi problem
Nestabilnost Jermenije je sigurno obradovala njene susede, Azerbejdžan i Tursku, ali oni su bili zauzeti drugim stvarima, tako da zasad nisu mogli da reaguju onako kako bi možda želeli. Azerbejdžan je upravo bio domaćin sportskog takmičenja „Formula 1“, za koji se dugo spremao, dok Turska ima pune ruke posla u Siriji.
„Oni sigurno prate šta se dešava. Međutim, logično je zbog Nagorno-Karabaha da je Azerbejdžan zainteresovan da stvori što veće probleme Jermeniji. Kao što vidimo, pragmatičnost pobeđuje i on ne preduzima nikakve akcije. Bilo je saopštenja da se vrši pomeranje teške vojne tehnike u zoni konflikta, ali to nije potvrđeno i Ministarstvo odbrane je to čak i kategorički negiralo“, dodao je ruski analitičar.
Treba reći i da Ankara i Jerevan još uvek nisu uspostavile diplomatske odnose od raspada SSSR-a. Jermenski narod, između ostalog, nikad nije oprostio Turskoj genocid koji je osmanska vojska izvršila nad Jermenima u Drugom svetskom ratu, a i svestrana podrška Azerbejdžanu oko Nagorno-Karabaha samo još više podgrejava međusobnu mržnju.
Mnogi analitičari ipak smatraju da je u doglednoj budućnosti neminovna eskalacija sukoba oko Nagorno-Karabaha. Situacija na terenu se izmenila u odnosu na početak devedesetih. Jermenija je tada uspela da otrgne 30 odsto teritorije Azerbejdžana (Nagorno-Karabah), ali nije uspela da se tamo i demografski učvrsti. Azerbejdžanci su napustili ovo područje, ali i Jermena je tamo sve manje. Zbog velikog siromaštva prisutna je velika migracija i Bakuu, koji se zbog rasta cena nafte ubrzano razvija ima sve više šansi da jednog dana povrati kontrolu nad ovim područjem. Podsetimo, Jermenija ima samo tri miliona stanovnika (po statistici, ali je veliko pitanje koliko ih tamo zaista živi), dok Azerbejdžan ima više od devet miliona.
Članstvo Jermenije u ODKB-u, sistemi „Iskander“, ruska vojna baza i ruski vojnici na granici sa Turskom zadržavaju njene susede od nepromišljenih akcija. Svestan je toga i opozicioni lider Nikol Pašinjan, zbog čega veoma vodi računa kada govori o odnosima sa Moskvom, iako mu je možda Zapad srcu bliži.
